Učitelj

Аристотелу „етичка врлина трајна наклоност одлучивања, која се држи средине подесне за сопствену природу, а одређене размишљањем и то онако, како би је одредио паметан човек“.

Д-р Милош Ђурић ближе објашњава поједине моменте ове дефиниције на примеру „конкретнога носиоца врлине поноса, која по Аристотелу преставља врхунац етичких врлина.“ Поносан је човек „ко себе сматра достојним великих ствари, те је доиста и достојан њих.“ Претераност те врлине је у случају кад неко „себе сматра достојним њих, а није их достојан; тај је охол“. „Ко себе сматра достојним мањих ствари него ли је достојан, тај је понизан.“

Принцип средње мере такође је изразит у етичкој врлини правичности, која у своме најопштијем значењу „уједињује у себи све друге врлине“. У ужем смислу, она је једна врлина поред других и то у двоструком смислу; она „члановима заједнице раздељује добра и части и делимично драговољним и делимично недраговољним изједначавањем добра и части одржава равнотежу друштвених односа“. И код правичности принцип средње мере има централни значај, јер је „правичност средина између творења и подношења неправде“.

Овде писац показује да по Аристотелу правичност не задовољава увек у конкретним случајевима етичке захтеве, те је ту допуњује праведност као правичност више врсте, јер се она не управља по слову већ по духу закона. Д-р Милош Ђурић даје прецизније и тачније објашњење појма правде као iustum et аегтишт, гесће ипа Њинг, право и поштено, наводећи Аристотелово схватање ове разлике на примеру „Антигоне, која се, у истоименованој Софокловој трагедији, више покорава богу но људима, и верна закону крви и природи свог сестринског позива устаје противу силе која гази основне. релегиозно-моралне норме и вечне светиње обухваћене неписаним законима.“

Насупрот етичким врлинама, дианоетичке се састоје у изналажењу истине, тј. у сазнању. Стога су оне врлине умнога, неафективнога, дела човекове душе. Њих има две врсте: знање које је сазнање истине силогистичким дедукцијама, и ум који је моћ непосредног сазнања највиших и најопштијих принципа свега знања. Њиховим спајањем настаје мудрост, врхунац људског сазнања. Ум носи своју вредност у самом себи, те дианоетичке врлине надмашују етичке. Стога је умовање круна свих врлина. Њоме се човек уздиже изнад своје пролазне природе и приближује божанству, јер је и Бог само ум,-само чиста духовност, а не и воља, он је мишљење које има садржај једино себе: његово мишљење је мишљење мишљења.

Д-р Милош Ђурић и Аристотелово учење о пријатељству у вези са доброчинством, „које се најбоље и најпохвалније чини пријатељима“, „а У сиромаштву и у каквој другој невољи пријатељи су једино прибежиште“. Стога је највише пријатељство у реализацији моралног добра. „Своје теорије о пријатељству Аристотело је потврдио својим живстом“, што показују »две његове песме посвећене прослављању пријатељства“, у којима је сачувана успомена на његове пријатеље Еудема и Хермија. Друга је у ствари химна врлини.

У овој химни коначно откривамо у чему је Аристотелово учење о блаженству, које је, по њему, смисао људскога живота па стога и свих врлина. Оно је у делању у средњој мери и у сазнању, али не у чулном задовољству. Поред тога, Д-р Милош Ђурић с правом каже да се етос средине не сме схватити као „филистарска, старовремска педантерија“, као „осредњост“, јер су „врлине као средине уствари синтезе вредности“. На пр. храброст је смелост и хладна обазривост. Према томе, „врлина се као средина уздиже не само и изнад антитетике крајности, одн. невредности, него у исти мах и изнад антитетике вредности“.

Али, Аристотело се не уздиже изнад човека. Д-р Милош Ђурић каже да „док је по Платону мерило свих ствари Бог, по Аристотелу је човек, али. не појединац човек, него морална личност, која у свакој ствари види истину, остајући при томе код просечног, а не код идеалног човека, те се пробија. до закона живота, који владају људском природом“.

У томе Д-р Милош Ђурић налази осетну слабост Аристотелове етике, јер се он, због опште-хеленске етике мере, ограничава на чињенице, а „са-