Učitelj

4 езларнанире ве ин о нраиннвНе ли Бени аи ра ВрН ЕН АН АЕН ИЕ

лична и као таква ослобођава се матуре, а на улици за све време фриволна... Где је овде тоталитет духаг Кад један човек учини случајно нешто што му не пристоји, онда се то назива „испадом“ и онда према овој теорији за коју се заузима Кершенштајнер без доказа, требало би рећи да овај његов „акт“ изражава целу његову психу, цео његов тоталитет, а то уствари никако не може бити, јер човек има много душа, много „спратова“ који не могу бити сви увек у дејству, па не могу ни одговарати за све наше психофизичке потезе нити пак стоје увек у вези. Чим се призна рад потсвесног живота, онда се не сме рећи да човек дејствује увек цео, а још мање да „тоталитет духа“ управља његовим деловима. Ако некад душевна целина има утицаја на неки њен део, не може се и не сме рећи да то увек бива. Стога Шпрангер у његовом делу „Психологија младалачког доба“ (превод в. Р. Младеновића, стр. 33) није доказао ове своје ставове: „да су састав и делатност сваког дела условљени опет од целине и према томе само у целини разумљиви, „свака поједина страна постаје разумљива једино на основу це лине, а јединство целине почива на учлањеним делимичним чиновима појединих функција“ (свуда мој курзив). Сад питам: како ће да објасне „тоталитетом духа“ Шпрангер и његов присталица код факта да постоје особе са јаким памћењем а врло слабим мишљењем и обрнуто, слабо памћење а врло јако мишљење» — Досто_ јевски знамо био је на једној страни генијалан у стварању вечних дела, а на другој страни сасвим друга природа. Где је овде тај тоталитет духа да ово друго не будер Зашто је он остао без утицаја на његову моралност Стога је погрешно тврђење Кершенштајнера на стр. 308 кад каже: „Поједина диспозиција је управо само исечак укупне диспозиције једне индивидуалности као једне недељиве целине.“ Најобичнија факта о разним диспозицијама побијају ово самовољно тврђење. Баш код Достојевског и других лица видимо да је личност врло често нормално „дељива“ и да човек има разних „кабина“ у мозгу за различна поступања и да ове „кабине“ често немају никакве везе са уображеном егзистенцијом „тоталитета духа.“ Сам Шпрангер, чију је он мисао одушевљено прихватио, није успео да нам покаже у поменутом делу да заиста све зависи од тоталитета духа, нпр. рад фантазије (стр. 73—100) или еротике (стр. 101—124). Он сам признаје да се разне смисаоне области не приказују код омладинца као јединство већ да у њима „постоје најупорније затегнутости“. „Последица је, вели даље, да разни правци доживљаја остају најпре непозвани. Непозваност појединих смисаоних праваца данас је битна душевна црта за доба пубертета“ (стр. 72). Сад је умесно питање: па откуд да постоји тоталитет духа» Како је могао да постави као правило да тоталитет духа увек утиче на делове кад већ сам Шпрангер истиче курзивом да постоји неповезаност поје диних делова2! Мален је израз недоследност за овако што!... Ако је Шпрангеру „чежња“ код омладинца тоталитет духа, онда значи да је у њеној садржини и функцији цео дух, да она