Učitelj

дакле сачињава тоталитет и целокупност душе. Али ово се не може усвојити, јер је душевна целокупност много већа, шира и дубља са свима наслагама и слојевима, свесним и несвесним, са свима својим осветљеним и неосветљеним „спратовима“, тако да кажемо у слици. Сад је питање: како та „чежња“ за нечим утиче на стварање уметничких врста, нпр. на стварање епског и лирског (стр. 81), затим у сукцесији прелази на драму, па роман и уопште на читање како је он то изнео» Затим питање је, зашто музика у вези са тоталитетом заузима по његовом мишљењу доцније место а ликовна уметност још мањег Код овог општег тврћђења поставља се логично питање, зар код ових врста уметничког нема и индивидуалне раз лике у реду манифестовања и јачини, и како се све то може довести са чежњом која испуњава духовни живот сваког омладинца и претставља његов тоталитет духаг — Зар ту нису по среди диспозиције, урођене и стечене, на основу којих се и могу објаснити разна уметничка стварања, а не оном душевном борбом коју он назива чежњом и која треба да му претставља „тоталитет духа“2 — Зар ово није боље тумачити уроћеним парцијалним способностима и вежбама, него тоталитетом духаг — Он тврди да је женско дете способније за блаженство играња (плеса) од мушкарца (стр. 99) и како то треба сад да објасни тоталитетом духа, или ће сигурно бити боље да то објасни посебним диспозицијама као што је у редуг

Овде видимо да Шпрангер иако велики психолог није дубоко заронио у схватању фантазије кад нигде не констатује да је она изданак нагона игре и да су све врсте уметности манифестације играчког инстинкта а не извесног тоталитета духа који би се састојао у тежњи којом се не може објаснити мања или већа способност у разним гранама уметничког стварања. Чежњом се још мање може објаснити потпун изостанак неке уметности или пак јака манифестација једне врсте уметности.

Исто тако у одељку „Еротика“ нисмо могли да увидимо где је тај тоталитет духа код духовне љубави (ероса), нарочито кад он своди ерос једноставно на естетику и дивљење телу омладинчеву. Дешава се да се младић заљуби у девојку која није лепа. Питање је како ћемо ово објаснити „тоталитетом духа“ утолико пре кад овде није по средини уживање у естетској телесној снази» Напротив овде учествује душа парцијално, јер она не види баш оно што треба да види, што значи да отсуствује мишљење код заљубљенога, и онда се не сме рећи да овде управља тоталитет духа.

Али поред ових мисли о тоталитету духа ми морамо ипак у настави и васпитању да тежимо ка духовном јединству, да остварујемо тзв. принцип укупне наставе („комплексни“) или како га Кер-. шенштајнер назива принципом тоталитета. Ово се чини из три разлога: психолошког (вишеструко повезано боље се памти и лакше репродуцира), социолошког и етичког, јер личности код којих је стваран тоталитет духа бољи су и активнији чланови друштвене заједнице (они су конзеквентнији у етичким поступањима, јер код