Učitelj

у настави. Начин рада и однос између ученика и наставника у основи: су измењени. Ученик постаје примарни фактор у васпитању, коме се све остало прилагођава: програм, наставни поступак, васпитачева. личност. Раније пасиван и притиснут стегом круте дисциплине, ученик постаје активан и слободан. Учитељ диктатор постаје саветник и друг. Наставу речи — главну карактеристику старе школе замењује ученика стваралачка активност, рад и дело. Ово се огледа у свима наставним областима па и у почетној букварској настави, која нас у овом чланку интересује. Можемо рећи да је овде она и најизразитија или бар треба да је најизразитија због прелаза из претшколског у школско доба.

Познате су нам велике муке и наставника и васпитаника, напрезања до исцрпљености и једног и других, да се савлада техника читања. И на крају какав је резултат» Не можемо рећи задовољавајући. Добар део, да не кажемо већина ученика, рамље и у читанци, а друго штиво ван читанке (новине, ђачки листови, књиге, зборници итд.) чита с највећим натезањем. То се стање доцније. протеже кроз све разреде и поред свег уложеног труда и напора књига и читање уопште не омили се ученицима. При овоме је био слаб успех само зато што се погрешним путем ишло а дезинтересованост што је читање било скопчано с највећим тешкоћама и несавладљивим напорима. Међутим у новој школи букварска настава претвара се у пријатну забаву, јер се прилагођава потребама дечје природе и доцније књига постаје забавна.

Упоређујући ново искуство у раду по савременим принципима са старим у раду традиционалне школе долази се до закључка да лепо примењена синтетичка метода у савлађивању акта шчитавања у новој школи има велико преимућство над аналитичкосинтетичком методом старе школе, по којој је већина учитеља до јуче радила, а можда и данас ради. Уз општу припрему и учитељ. и ученици пуна два месеца презнојавају се око припреме за читање, анализирајући речи на гласове. На крају поред толиких напора, који су за младу дечју душу права тортура, постигне се да извесан број деце врши ту апстрактну и незанимљиву радњу, док“ добра већина ипак не успе. Штавише, многи око те анализе науче да поједине гласове изговарају нечисто, с извесним призвуком, те око шчитавања, синтезирања тих гласова буду још веће муке. Међутим и за већину ученика тај Сизифов посао пе само што је некористан, већ је и штетан. Он је скопчан са чисто психичким радом, који је код детета тешко одвојити од физичког. То је најтежа и чиста апстракција, која замара и убија душу. ИМ ми са њом почињемо дечје школовање! Ваљда да му омилимо учење2! — Дете је психофизичко биће и сваки једностран рад неприступачан му је и мрзак. М кад га ми држимо у клупи сатима као лутку укочено, можемо ли очекивати од њега рад и успех» Отуда се дешава да док учитељ раздире груди и једва дише напрежући се да децу уведе у тешку радњу анализе, она се једно иза другога крију, чекајући на звуке звонцета, кад ће дати одушке своме нагону за кретањем. Зато се тај некористан посао анализирања речи на гласове у новој.