Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

| речда су Угарска и Хрватска у најстрожијем сми-

слу ријечи агрикултурна држава, и према томе не могу постојати без бројнога сељачкога сталежа, није се све до времена Марије Терезије мислило о поправљању социјалног положаја, тога предувјета за читав државни живот. Пуштало се, да сељак расте као поживинчен и незналица, а то зато, да га боље могу искористити. Сељачки су сталеж назвали „биједни пук што плаћа“, а појам племства о њему види се у начелу, да је тај пук најбољи кад плаче, а најгори кад се смије. И да се тај сељачки сталеж одржи као носилац свих државних терета, требало је да увијек плаче. (Одношај између властелина и кмета није се оснивао на законима, него на обичном праву појединих крајева. Поданик није био роб, али је био везан за земљу и подвргнут патримонијалној судбености земаљскога господина, који га је смио тјелесно кажњавати, вршити на њему казну лишења слободе, а ако је имао и „јиз сјади“ (т. |. право да узме живот) могао га је уз присједништво двојице жупаниских судаца осудити и на смрт на вјешалима. Барбарска злоупотреба те патримонијалне власти натјерала је цара Карла МГ. године 1737., те је радње поданика ограничио и уредио „урбаријалним редом“ за Славонију. Како то није био закон и пошто тај „ред“ није нико поштовао, предложила је Марија Терезија 1764. државном сабору организацију једнога повјеренства за израду опћег одговарајућег закона. Гдјегод је није спријечила биготерија, она је увијек покушавала да олакша биједу својих поданика. Тај урбаријални закон би проглашен 1766. Како није био уставним путем донесен, то је вриједио као

за