Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

Уб ДЕР ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

ображењу хтједе да на служби пјевам апостол, а Максо да пјева евенђеље. Зачудо, као да се мом литургиском знању Маца више веселила, него сам

отац њезин. Максо пак, који је знао моје мишљење о црквама, задовољавао се, да се само дипломатски фино смјешка овом успјеху свога пријатеља.

Лед је био пробијен, ја припознат као пријатељ православне цркве, и сваки се дан говорило о цркве ним стварима, за које, чини се, да су се обје женске више занимале него сам прота. О теологији као знаности очито је мање знао него ја, али је био од природе разуман, а свештеничко његово искуство зато даваше његовим оштроумним и исправним судовима о црквеним стварима увјерљиву снагу. И то, што ми је тада прије више од педесет година рекао, и данас је још вриједно великог уважења. Максо није имао интереса за црквене ствари, па се никако није дао наговорити ни од свога оца, ни од карловачког владике Јовановића, да ступи у свештенички сталеж. А да је то хтио, свакако би постао владика, а могуће и српски патријарх, мјесто вијећвик хрватског краљев слог стола седморице (највишега судбенога и касационога суда за Хрватску). Мене су међутим религиозна и црквена питања увијек врло занимала без обзира на то (или треба да кажем „због“ тога, што сам био потпуно слободан од свих позитивно религиозних предрасуда, па тако су ми и изјаве проте Прице „ајба тепе герозјае“._ к

___ „Положај наше цркве у Аустрији према држави“, рече ми, „сасвим је неприродан. Нећу да прекоравам, што се католицизму даје осебита предност, као вјероисповијести огромне већине. Но да наше православно и протестантско становништво сматра влада политички сумњивим само зато, што вије католичко, па га и стога понизује сваком згодом, то МИ сви сматрамо изричитом неправдом, која нужно мора огорчити и свакога појелинца. Нама православним каже се да смо за Русију, а протестантима се вели, да имају више симпетија за Пруску него за Аустрију. Кад је прије неких двадесет година премјештен у. Ото-

(5

.