Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

35 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

на

и словенски се Кашјзег друкчије и не може рећи него цар. Дајте, да нам влада допусти штампати књиге у Аустрији, и видјећете, да ће молитва гласити на име „нашега цара Фердинанда“.“ Пуковник се осјети погођен том изјавом и-промуца: „Да, кад би то истина било, онда — —“. Орешковић га прекиде у ријечи: „Немојте рећи, кад би то било истина; то јест истина“. — А пуковник, посрамљен због свога незнања, отпусти нас с ријечима: „Опростите ми, господо, криво су ме извијестили, па идите збогом !“

„И да га Орешковић није поучио, тај би човјек и даље вјеровао, да се молимо за рускога цара, па би ту лаж сматрао чистом истином, те би ту лажи даље ширчо. Ко би мислио да у Бечу вјерују У такве бајке! Влада не признаје ни нашу игториску народност, те нас мјесто „Срби“ зове службено „опесћзећ пећштепе Опепћапеп“. И да нас бар пусти да живимо мирно као „грчко-несједињени поданици“! Али то нам не да. Кад наш народни сабор треба да у Карловцима бира владику, па изабраног предложи влади на потврду, не пита се ни у Пешти ни у Бечу, је ли тај човјек достојан чина, него је ли или није ли склон унији с католичком црквом. Чуо си ваљада за Краљевића, православног владику у Далмацији Далматинског владику не бира црквени сабор, него га влада именује као каква чиновника. Краљевић је именован, јер је у Бечу обећао, да ће далматинске православне, Србе, обратити на унију с Римом. Бог зна је ли то уистину смјерао. Влада га притијеснила да брзо ради, али он је наглашавао, да сврху треба постићи мудрим чекањем и многостраним припремама. Једнима је у разговору хвалио унију, пред другима је опет називао кугом цркве. Кодебао се тако једно вријеме, тако опрезно, да га нико није могао углавиги,у његовим сплеткама. Но дуго тако није ишло, па је он сам расјекао чвор. Помоћу својих пријатеља даде увјеравати православне, како их он смјера привести унији, и да стога траже од владе његово свргнуће. Стално је, да није ни зере порадио у Далмацији за унију, али неповјерење према њему