Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 73

То није право, а опет се збива. Зашто то Бог допушта 2“ Мали мозак седмогодишњега дјечарца узалуд се бавио тим загонеткама. Кад сам ујутру устао неиспаван, клекао сам пред златним кипом Мадоне, која је висила над креветом у стакленом ормарићу и усрдно се помолим за све несретнике и за оне који недужни пате. Завјетовао сам се Богородици, да ћу — кад постанем једанпут одрастао човјек — читав се свој живот борити за правицу, мрзити тлачитеље, а моју да ћу домовину волити макар ме као оног лијепог, доброг а ипак толико несретног Талијана зато оковали у ланце и два пута пјешице вуцарили у тамнице у Мункач или у Сегедин.')

Од тада је прошло шездесет година, али сам ханибалску своју дјечју заклетву сматрао светом и као младић и као одрастао човјек и непоколебиво сам је се држао цијело вријеме.

Тај мали доживљај у логоришту талијанских политичких кажњеника дојмио ме се тако силно, да сам непрестанце имао визије о тим несретницима. Моја ражњежена ћуд, коју су мајка и Марија још више размекшале, дакако да је због тога много патила. Сједио би у соби или у врту сате и сате сам самцат, жалостан, не зборећи с никим ни ријечи, Престао сам се играти с луткама, а избјегавао сам и друштво мојих сестрица, шта више причинило ми се, да је дапаче и моја необична љубав према мајци нешто јењала. Једина особа, коју пијесам мимоилазио, него је сувише и тражио, била је Марија, која није смјела престајати приповједањем о устанцима у јужној Италији и о прогонима талијанских пегтриота. У дому породице Нуџент имађаше прилике да о том доста чује. Према том створила је себи самосталан суд о тамошњим људима и приликама, који је био сасвим противан мишљењу високе госпоштије у чијој је служби била. То, што сам од Марије сазнао, потресло је моје дјечје срдашце до у дубине и за њ сад није било утјехе. И није невјероватно, да ме је управо ово моје душевно стање физички смлатило, па ја, који дотада нијесам био ни дан један болестан, тешко се