Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

80 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

Мало затим нашао сам за њ накнаду у једном вртлару, кога је мом оцу било препоручило вртарско друштво у Фрауендорфу у Баварској. Он је био из Онолцбаха и звао се Адам Бертус. Био је Висок и крупан, смеђасте пути лица тако, да се слободно смио издавати за Хиндустанца. Стога га је наша служинчад називала „црнцем“. А био је добра срца, но уза то и невјероватно спор и тром човјек, који је сате и сате лежао на сунцу легавши на леђа, а очних капака при том није затварао. Ја, весео, да ми је некот у, с ким сам могао разговарати њемачки, склопим смјеста пријатељство с Адамом и станем му приповједати увелике самосвјестан, како сам убрзо научио њемачки. Но умјесто очекиване похвале, рекне он мени озбиљно и оштро: „Чујете Ви, млади господине, немојте ви ни пред ким говорити њемачки. Онај, ко вас је изговору учио, мора да је био Хотентот. То, што ви говорите, није њемачки, него пасји језик“. Укочио сам се од стида и пренеражења, па нијесам могао ни ријечи изустити, него бризнем у плач и хтједох у: кућу, да се оцу потужим на „црнца“. Но он ме прихвати чврсто за руку и рече: „Кад имате вољу да учите њемачки, ја ћу вас тако научити, каошто се пристоји једном младом господину. Дођите сваки дан иза подне у врт под стару липу, па ћу вам давати једносатну лекцију“.

Увече сам тај призор исприповједио мајци, али сам је замолио да црнца не позива на ред, јер сам се бојао, да ме не би поучавао у њемачком. Моја ми је мајка то обећала, али ме је сама одвела у врт. Ја сам се преплашио; да Бе га она ипак укорити. Адам је био на мјесту и поздрави се с поштовањем. Она му рече: „Немојте заборавити, да ми нијесмо Нијемци и да не можемо тако добро говорити као Ви. Учите малог онако, како у Њемачкој говори образовани свијет, а за труд ваш нећете требати жалити“. Он се извињавао, да му је жао било, што су ме тако рђаво поучавали, а научених и навикнутих грјешки тешко се одучава. И онда је даље говорио о граматици, о стилу, о предавању,