Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 81

све ствари, за које ја нијесам знао. Но зато су те изјаве у моје мајке произвеле веома добар дојам и појам о „црнцу“.,

Већ сам знао приличан број њемачких ријечи. Дакако, мој говор можда је збиља био „хотентотски“, како су већ тада говорили широки слојеви аустријански. Нијесу наиме чинили разлику између „ет“ „еп“, „ап“, између „е“ и „О“ или „!“ и „П“, јаку и слабу су коњугацију често мијешали, а имперфект или су врло слабо познавали или су га сасвим избјегавали. Мој „црнац“ збиља је био добро школован. Њему и захваљујем прави изговор у њемачком, праву употребу имперфекта и знање коњугације тада такозваних неправилних глагола. Све су то ствари, које ја касније не би никада у школи научио, јер их ни моји учитељи нијесу знали. Нажалост је Адам остао код нас у служби тек нешто преко годину дана. Недјељом је обично одлазио у град, а хрватско вино тако му је пријало, да би редовито долазио увече кући потпуно пијан. Једаред у зиму у таквом стању пао је у ријеку. Спасли су га до душе, но од прехладе добије запаљење плућа, које се брзо изроди у сушицу. Кад је осјетио, да му је смрт близу, зажели да се поврати у свој завичај. Узалуд су га: моји родитељи одговарали од те утваре, јер за пут није био подобан, па ће успут и умријети. Но он није попуштао и мој отац му даде обилан путни трошак. О њему послије нијесмо никада више ништа чули.

Тако је свршило моје учење њемачкога језика, а ја га даље наставих читањем. Гроф Јурај Драшковић, који је исто говорио „њемачки војнички језик“, чудио се мени, како ја то „добро њемачки говорим као глумци у Бургтеатеру“. Кадгод би мој брат кући долазио, слао ми је свежањ „џепних књига“ на читање, а ја сам их увијек замјењивао новима. Највише сам гутао осредње пјесме и новеле, као да су све сама ремекдјела. Имао сам изврсно памћење те би све прочитано памтио дословце. Пријатељи моје родитељске куће чудили су се „учености“. дјечака и наваљиваху на мог оца, да ме пошаље у школу.

б