Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj

82 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

Он је тврдио, да је још прерано, да сам још мали, да идем сваки дан у школу, а како сам се привикао слободном сеоском животу, да се не би осјећао пријатно у граду, па када навршим десет година, онда ћу поћи у школу. Тако је и било.

Мислим, да је ипак главни узрок његова нећкања био, што се њему самом није дало селити у град. А то би морао, да сам пошао, јер моја мајка не би никада пристала, да се од мене растави и да ме преда туђем надзору и њези. Мој полазак у школу значио је дакле посвемашње наше преселење у град, и тој чињеници треба да захвалим још двије даље године неограничене слободе.

Ја сам је уживао у пуној мјери.

Једнога кишовитога дана нијесам могао шврљати ван куће. Попео сам се на таван и наиђем у комори поткровници велик фолио-свезак без текста. Листови су- били од јаког папира, а на сваком су била налијепљена два, често пак и по десетак бакрописа. Нико није знао како је та књига доспјела у моју родитељску кућу; чини се, да се слике нису ником свиђале и нико их није гледао. ја сам тада био десетогодишњи дјечак. Извукао сам књигу из таванске коморе, листао сам по њој, али ме грдобна лица нијесу привлачила на тим тамним бакрорезима, премда ми се некоја дубоко упиљише у памћење. Једног дана дођу још моје млађе сестре и виде да листам по тој књизи. једна између глава никако им се није свидјела. Слика буде истргана. Замало стиже та судбина и друге листове. Налијепили смо их на зид једнога ходника. Да добијем лијепе пергаментске корице те велике књиге, изрежем, на концу преостале листове једним кухињским ножем, а листове подеру моје сестре као за опкладу. Пергаментски ! повез узмем себи и ником није пало на ум, да ме због тога зове на одговорност. За мало дана све су слике биле раздеране, разасуте и наскоро сасвим заборављене.

Послије неко десет година дошао сам.први пут