Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

СКУПШТИНСКА ОРГАНПЗАЦИЈА И ДИСЦИИЛИНА

201

дак прописан је за све оне који у скупштинском раду учествују, и нико нема права да тај поредак вређа; министри и владини повереници дужни су поштовати скупштински пословник исто онако као и народни посланици. Питање је само у томе, да ли повреде пословника учињене од министара и владиних повереника повлаче собом исте оне дисциплинске казне које повлаче и повреде пословника учињене од посланика? Две главне дисциплинске казне, одузимаље речи и пскључење из Скуппгтине, јесу, тако pelni, неприменљиве на министре. Дисцпплинске казне лишавају посланике појединих њихових посланичких права; право речи и право присуства на скупштинским седницама Устав је дао министрима као министрима, без обзира на то да ли су они у исто време посланици: та посланичка права претворила су се код министара у уставна министарска права. Та уставна права не могу бити окрњена путем дисциплинских казпи, које се не изричу на основу Устава, па чак ни на основу закона, него на основу једнога пословника донетога скупштинском резолуцијом. Што је важније, присуство и говор министара у Скупштини потребан је исто тако Скупштини као и министрима; Скупштина не би била у стању вршити надзор над Владом, п остала би без обавештења о њеном раду, ако би министрима, на име казне, одузела реч или им закратила приступ у своју средину. Кажњавајући њих, она би у ствари казнила себе саму. Ово што је речено за министре, важи у главноме и за владине поверенике, којима, као и министрима, Устав даје право присуства и говора у Скупштини, и чија су стручна обавештења врло потребна Скупштини. Алп, ако главне дисциплинске казне нису применљиве на министре и владнне поверенике, пз тога не изилази да би Скупштина била немоћна да бранп свој поредак од ових лица. Председник би, без сумње, имао права да констатује сваку њихову повреду пословника, и да их опомене да се држе његових прописа. Овакве опомене, и ако после њих не би могло доћи ни одузимање речи ни искључење нз Скупштине, имале би, у већини случајева, потребног моралног дејства. Ако би, и поред оваквих опомена, један министар стално грешио противу парламентарног реда н пристојности, Скупштини би остало, као крајње средство, да изјави неповерење томе министру који није у стању да ради без непрестаннх сукоба са њеним поретком. Министар не подлежи обичним дисциплинским казнама за своје повреде чнновничког поретка; противу тих повреда, има само један лек: то је његово отпуштање. Исто је тако и са његовнм повредама парламентарног поретка: ни за њих он не подлежи обичним дисциплинским казнама, али и против њих налази се лек у његовом отпуштању, које бн било изазвано скупштинском изјавом неповерења. Као год што би могла захтевати отпуштањо