Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

ГЛАВА I. ДРЖАВНО ИМЕ; ДРЖАВНИ ЗНАЦИ; ДРЖАВНИ ЈЕЗИК.

1. Државно име гласи: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Овај назив јавља се већ у Крфској декларацији. На Уставотворној Скупштини било је предлога, да се држава назове: Југославија. Две главне српске странке, радикали и демократи, биле су протпвне „Југославпјп“, за коју су се изјаснилп Народни клуб, Југословенски клуб, Муслпмански клуб, земљорадници, републиканци, соцпалисти, и комунпстп, дакле, све остале странке Уставотворне Скупштине осим радпкала п демократа. У борби око државног имена, хрватски и словенски децентралисти, који су пначе заступали племенску аутономију области, билп су за један државнп назив у коме није било ни трага од старих племенскпх имена, српског, хрватског, словеначког. Српски централисти, напротив, који су иначе бпли противнпци племенштине у управном уређењу, били су за један државни назив састављен из три племенска имена. У корист „Југославије“ наводило се да свака држава мора имати јединствено пме, ма како биле јаке племенске разлике у средини њенога народа; назвати нашу државу „Краљевииом Срба, Хрвата и Словенаца“ значи признати, да се та три племена нису још толико сједпнила да су могла добити заједнпчко име. Протпву „Јутославије“ наводило се, да је то књишка творевина, коју народне масе, бар за сада, не прпмају; наметање тога имена оне би осећале као повреду свога националног поноса, и зато се сва три племенска имепа морају оставити недирнута у државном назпву. Уставотворна Скушптпна стојала је скоро сва на гледшпту, да су Србп, Хрвати и Словенцп три племена истог народа: „троимени народ“, како се онда говорпло, (премда је тачније било рећи „троплемени народ“). Сложни у овом ооновном схватању, чланови Уставотворне Скупштине разилазпли су се у даљем извођењу. Један део налазио је, да томе једноме народу треба одмах дати и једно име, да бисмо се што пре ослободилп племенског сепаратпзма, који још увек траје у нашој троимености. Други део Уставотворне Скушптпне налазио је, да једпнство имена не треба стварати вештачким путем, него треба оставити да се до њега дође, истина, спорпјим, али сигурннјим историјским путем. Ако не