Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

56

ОСНОВНА НАНЕЛА УСТАВА

сви поборници „Југославије", а оно један њихов део, желео је да избаци из државног назива српско име, и то из страха од срцске хегемонпје. Али, баш зато, српске странке настојавале су на називу „Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца“, . у коме се српско име јављало, истина, уз хрватско и словеначко, али на првом месту. Узет као израз постојећег стања, назив „Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца" без сумље је тачан, јер, поред свих својих тежња за заједничком државом, и Срби и Хрвати и Словенци показују исто тако јаке тежње да у тој заједничкој држави сачувају своју племенску индпвидуалност. Узет као пдеал, назив „Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца“ без сумње је подложан критици, јер наш идеал треба да буде потпуно стапање’ та три племена у једно. Садашњи „тропмени" назпв може послужити само привремено. У место правог државног пмена, он даје једну анализу племенског састава наше државе. Што пз тога назпва изилази, то. је да су Срби, Хрвати и Словенци образовали једну заједничку Краљевпну, али да су је оставили некрштену, јер, и ако трп племена истога народа, они се нису могли сложитп о заједничком народном имену. 2. Племенско тројство које се огледа у државном имену, огледа се исто тако п у државним знацима. Грб Краљевине је стари српски бели орао, али на своме штиту он носи три грба: српски, хрватски, словеначки. Државна је застава плава, бела, црвена, у водоравном положају. Исте те боје, у пстом положају, чиниле су и српску, и хрватску, и словеначку заставу. Да не би изгледало да је једна од ове три племенске заставе постала ошпта државна застава, усвојен је један ред боја којп није ни српски (црвена, плава, бела), нп хрватски (црвена, бела, плава), нп словеначки (бела, плава, црвена). 3. - Идеја племенског тројства oceha се и у одређиi вању службеног језика. „Службени језик Краљевине је српскохрватско-словеначки (чл. 3. У.). Тај српско-хрватско-словеначки језик, у ствари, не постојп. Постоје језик српско-хрватски п језик словеначки, којп је у Уставотворној Скупштпнп означиван од једннх као диалект српско-хрватског језпка, а од других као засебан језик. Словенци су налазили да бп њихово племе било запостављено у Краљевинп, ако би се рекло, да је службени језпк српско-хрватски. С друге стране, ако бп се рекло, даје службенп језик српско-хрватскп и словеначки, могло бп се довести у сумњу народно јединство, које се тешко слаже са двојством језика. Напослетку, усвојена је формула о језику српско-хрватско-словеначком. Са гледшпта науке о језику, она, без сумње, није била врло исправна, али с политпчког гледшпта она је била у толико згодна, што је давала службеном Језику поред српског п хрватског још п словеначко обележте, а -опет зато није кварпла његово ieдинство .