Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

58

ОСНОВНА НАЧЕЛА УСТАВА

. учинио ни корака даље. Парламентарни режим, најпростије речено, значи да владалац не може бирати министре по својој вољи, него их мора узимати из скупштинске већине. Они могу и немати његово поверење, алп поверење парламента морају имати. По уставу од 1903, парламент је имао сва потребна средства, да наметне Краљу министре свога поверења, али у том уставу нигде није било изречено као правни пропис, да министри морају имати, пре свега и више свега, поверење парламента. У томе погледу Видовдански Устав слаже се потпуно са уставом од 1903. У неким поратним уставима покушано је да се парламентарни режим формулише у правне прописе, напр. прописано је да министри морају одступити, када им парламент изјави неповерење; прописано је да првог министра бира парламент из своје средине, и т.д. Проппса таквих или сличних нема у Видовданском Уставу; чак је био одбачен предлог, да ми нистри морајгЈ бити узети из средине парламента, и у место тога задржан пропис устава од 1903, да министри могу бити истовремено народни посланпци. Строго узи. мајући, по начелима парламентарног режима, сви министри, дакле, и министар војни, требали би да буду узети из парламентарне већине; у Енглеској на пр., за министра војног не поставља се позивни офицпр; као остали министри, тако је п министар војни политичко лице и члан парламента. У Србији под уставом од 1903, постојала је пракса да се за минпстра војног постављају позивни официри, и зато је при пзбору министра војног Краљ имао много већу слободу него ггри пзбору других минпстара. Прилпком доношења Видовданског Устава било је предлога, да мпнистар војни, као и остали министри, мора бити узет пз парламента. Ово није усвојено; под Видовданским Уставом, исто онако као и под уставом од 1903, на челу министарства војног виде се позивни официрн. По начелима парламентарног режима, Краљ не може оборити из властитих побуда једну владу која ужива поверење парламента, и дати мандат једној влади из мањине да она прави нове изборе. Из тога разлога, у Енглеској, о одобравању и продужавању буџета решава искључиво парламент; на тај начин, једна влада из мањине узета од Краља да прави нове изборе, дошла би одмах у ванбуцетско стање (стара парламентарна већина зацело јој не би хтела одобритп буцет, изузимајући случај да је дотадашња влада из већпне сама одступила и упутила Краља да зове опозицпју). По уставу од 1903, у случају распуштања Скупштпне, буцет се могао продужити и без скупштинског одобрења; захваљујући томе пропису, Краљ је могао довести једну владу из мањине да прави изборе; њен долазак на власт не би значио отварање ванбуџетског стања и гажење у незаконитости, јер би она, и без Скупштине, могла доћи до буџета. Овај пропис о