Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

ОБЛИК ВЛАДЕ

57

ГЛАВА II. ОБЛИК ВЛАДЕ.

4. „Држава Срба, Хрвата п Словенаца је уставна, парламентарна и наследна монархпја" (чл. 1. У.). 0 облику владе водила се у Уставотворној Скупштини једиа више или мање академска препирка, коју су изазвали републиканци, социалисти и комунисти, као начелне присталице републике. Републиканци су тврдили, да политпчки развптак Србије у XIX веку, са сталним смањивањем владалачке власти, логички води ка републпци. Српска монархија имала је неоспорно војничкп карактер; та монархпјско-војничка стега морала се трпити докле народно уједињење није извршено, али,после тога, њу треба одбацити као једну сметњу за ства-. рање слободног грађанског друштва у духу савремене демократије. У држави СХС монархија би могла иостојати само са српском династијом Карађорђевића; такву монархпју Хрвати и Словенци неизбежно би осећали као српску хегемонију, и зато бп монархпја само спречавала потпуно државно једпнство Срба, Хрвата п Словенаца, које може постојатп тек на основи племенске равноправности. Монархистп опет тврдпли су, да се у Србијп, под уставом од 1903, развила једна монархија у потпуној сагласности са демократскпм особпнама народа. Њен војнпчки карактер био је изазван потребама националне политике; тај национални милптаризам не треба мешати са династијским мплптаризмом, и не треба га сматрати опасним за народну слободу. II ако српска дпнастија, Карађорђевићи су се толико изједначили са пдејом општег југословенског ослобођења, да их Хрвати и Словенци, којп ни иначе немају својих посебних династија, могу примити без икаквог одрицања своје племенске особености. Као свака држава у стварању, тако и држава СХС, у својим првим данима, потребује јаку и усредсређену власт: ту власт пре јој може датп монархија него републшса. Теза монархиста победила је на Уставотворној Скупштини, и монархија са династијом Карађорђевића унета је у Видовданскп Устав као један од главних услова државног јединства. 5. Устав је окарактерисао монархију као уставну, парламентарну и наследну (Чл. 1.). У српском уставу од 1903, о парламентарпзму није било помена: најважније установе , парламентарног режима бпле су усвојене, али речи парламентаризам и парламетарно избегавале су се. Видовдански Устав помиње парламентаризам одмах у свом првом члану, као једно од својих основних начела. По томе би се могло мислити да, према уставу од 1903, Видовданскп Устав представља напредак са гледишта парламентаризма. У ствари, Видовданскп Устав остао је при парламентарном режиму онаквом какав је постојао под уставом од 1903; он није