Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

62

ОСНОВНА НАЧЕЛА УСТАВА

потребно да се законодавна надлежност подели између једног централног и неколико локалних парламената; централни парламент доносио би законе само о неким, нарочито побројаним предметима; сви остали предмети спадали би у надлежност локалних парламената. Равноправност Хрвата и Словенаца са Србпма не да се замислптп без једне самосталне законодавне и управне сфере у којој би Хрвати п Словенци били заштићенп како од српске већине из централног парламента, тако и од српске већине из централне владе. (2) И ако три племена једног истог народа, Срби, Хрвати, Словенци разликују се између себе и по верн и по културп. Вере католичке, Хрвати п Словенци развијалп су се у средњеевропској културној зони; вере православне, Срби су се развијали у балканској културној зони. Хрвати и Словенци желе заједипчку државу са Србима, алп нпсу ради да силом централпзма буду увучени у њихову културну средину: православље им је туђе; балканштина им изгледа нижа од средње-европштине. Ступпти у државну заједницу са Србпма, а опет зато задржати између себе и њих извесне културне преграде, Хрватп и Словенци могли су постићи само на један начин, а то је стварањем племенских области, од којих бп свака, посредством локалног законодавства и локалне управе, могла без икакве сметње неговатп своју посебну културу. 12. Са земљорадничкњрепубликанско-социалистичком групом, група радпкално-демократска имала је бар неке додирне тачке, али са групом хрватско-словеначком нпје имала никакве. Ту племенштину п тај исторпзам протпву којих је радпкално-демократска група војевала, хрватско-словеначка група покушала је да начини основним начелом обласног уређења, па донекле п основним начелом државног уређења, пошто су њене области са својом законодавном надлежношћу бпле налпчније на државице једне савезне државе него на чпсто адмпнпстративне области једне једноставне државе. 13. На Уставотворној Скупштинп, радикално-демократска група победпла је са својим схватањем државног јединства. Отуда у Видовданском Уставу извесне одредбе о величини п разгранпчавању области које се, иначе, не јављају у уставима него у обичним законима. У Видовданском Уставу утврђено је да се земља дели на областп према „прпродним, соцпалним п економскпм прилпкама", због чега старе историјско-племенске области морају бити укпнуте као противне уставу. Алп ни у име природно-социално-економског начела, не могу се стварати врло велике области; ниједна област не може имати више од 800.000 становника, па макар све природне, социалне н економске прилике говориле за један већи број. Да област не сме служити као основа племенског груписања, и да не сме бити сувише велика, то је, захваљујупп радикално-демократској групи, постало једно од