Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

ДРЖАВНО ЈЕДИНСТВО

61

(2) Држава не сме више битп једна војничко-чиновничка установа; она се мора претворити у културну и у прпвредпу заједницу. Али, да би могла у свој програм унетп старање о материалном благостању и културном напретку, држава мора поделпти своје задатке пзмеђу централне и локалне управе. Једна централисана држава бпла је могућна само дотле, докле су државни задатци бпли малобројнп: војска, дипломатија, полпцпја, судство. Чпм је држава покушала да организује прпвредни и културни живот народа, она се осетила недовољно јака за тако огроман посао, и њој је постала потребна сарадња аутономних локалнпх заједница. Много ма#>е бирокраупсане него државна управа, те локалне заједнице способнпје су од ње за прпвредна п културпа предузећа, која захтевају, с једне стране, много бржи и пословнији, с друге страпе, много приснпјп и духовнији начин рада него што је бирократски начпн. Група земљораднпка, републиканаца и социалпста разликовала се од радикално-демократске групе у толпко, што је хтела много веће и много самосталнпје области, јер само велпке и самосталне области могле су постати јака средшпта привредног п културног живота, алп група земљорадника, републпканаца и соцпалиста слагала се са радикално-демократском групом у томе, што је и она била противна образовању области на псторијско-племенској основи. Разграничавање областп требало је пзвршити сасвпм изнова, спајајућп у једно све оне крајеве који у географском и економном погледу чине једно, макар њпхово становништво и не било једно у племенском погледу. 11. Народнп клуб и Југословенски клуб, дакле, главна хрватска п главна словеначка странка у Уставотворној Скушптини, били су за децентрализацију (која је у нацрту устава те две странке прелазпла у федерализам) из ових разлога: (1) Децентрализација је једини начин да се у нашој државп остварп племенска равноправност. Србп су многобројнији од Хрвата и Словенаца; централна управа биће, ако не пскључиво у њпховим рукама, а оно под њиховим претежнпм утпцајем. У једној централисаној држави, ова бп се управа водила у српском духу, без довољно обзпра на хрватске и на словеначке интересе. Да би се овп последњп заштптилп, нп сама децентралпзација није довољна; шта вреди што he се локалној управп дати пзвесна самосталност према централној управп, ако буде постојао само један једпнствен парламент, чији he законп одређпвати правац рада како централној тако и локалној управп? Као најмногобројнија странка у јединственом парламенту, Србп бп, посредством закона донетих у чисто српском духу, могли јако умањити практични значај хрватско-словеначке самоуправе. Зато је