Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

ГЛАВА I. БИРАЧИ.

1. БИРАЧКО ПРАВО. (У. чл. 46, 49, 69, 78, 80). 33. Законодавну власт врше Краљ и Народна Скупштина. Та два законодавна чиниоца јесу равноправна. (1) Право предлагања закона припада и једном и другом чиниоцу. (2) За сваки закон тражи се пристанак оба чиниоца (од овога правила није предвпђен никакав пзузетак; следствено, без пристанка Скупштипе, Краљ не би могао издаватп ни привремене законе). 34. Краљева је личност одређена Уставом. Народну Скупштину састављају народни посланици које народ слободно бира по уставним прописима. Из овога изилази, да само наши држављани могу бирати посланике, јер само они чине наш народ, али из овога не пзилази, да то право имају сви напш држављани без разлике. Бирање посланика бива по уставним прописима; од уставних прописа завпси, који he напш држављанп моћи бирати посланике. За оне држављане којима Устав даје право бирања, каже се да ужпвају активно изборно право, илп да имају бирачку способност. Обрнуто, за оне држављане, којп по Уставу могу бпти бирани за посланике, каже се да ужпвају пасивно изборно право, илп да пмају посланпчку способност. 35. Активно изборно право, пли, краће речено, бирачко право значп право учешћа у изборним радњама које имају за циљ да одреде народне посланике. Народни посланици јесу државни органп; пзборне радње које имају за цпљ њпхово наименовање, врше се у прописној законској форми, под руководством органа властп: бпрање представља један јавноправни посао, п бирачи, у тренутку гласања, могу се сматратп као вршиоци једне јавне службе. Алп на вршење те јавне службе бпрачп имају једно субјективно право. Постојање тога права потврђује се тпме што у случају потребе, ако би, на пр. био изостављен из бирачкога списка, бирач може тражити судскпм путем прп-знање своје бирачке способности .