Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

104

било најбоље за њега да је остао на месту на коме је био, у вароши у којој је до тада живео. Њему је било као некоме што би хитао "да нађе пријатеља с којим је много лепог доживео, па кад би већ био близу својој намери дознао би да ће видети само његов гроб. Тако је некако било са капетаном Ханчевићем. Место једне мале, лепе црквице која је могла да врати све очарење његовог детињства, нашао њену рушевину. .. =

АИ О

Неко време после доласка капетана Николе Ханчевића у његову варошицу рођења, могло се једног дана видети неко необично кретање, неко велико комешање около мале, срушене црквице. Копало се нешто, догонило, доносило. После се нешто бело дизало између високих греда пободених у земљи, док се кроз дрвену гређу не назре стари облик нове мале црквице. То је напредовало сваког дана, док најпосле но доби црквица оно своје некадање црвенило крова само јаче због нових црепова. А кад се скинуше греде указа се одједаред сва њена градитељска наивност, сва лепота њених простих линија и облика, од чега стари капетан затрепери сав од радости, сав од узбуђења. Њему је изгледало, као да је он то опет дете које у необичној доброти ослобађа себе, старца, од свега мрачног у животу, од свега ружног што је доживео. То се увеличало још више кад се после неколико дана заљуљало и звоно на црквици; на њеном малом, белом, звонику од чистог, снежног камена. На његов звучни глас одазваше се многи и дођоше на први мису после толико година.

x

За службе божје стајао је капетан Ханчевић близу самог олтара и заједно са два дечака одговарао мису, сећајући се речи још из свога детињства. После му је долазило да узме дечацима кадионицу па да он сам маше и кади с њом. Ипак се уздржао од тога, али се зато није одрекао епистоле. Певао ју је он, да после ње, сав погружен, управо постиђен, слуша хвалу и проповед свештеника, који је уздизао »дубоко верско осећање капетаново очувано у свим световним опас ностима«, стављајући га за пример свима у варошици, свима, понављајући легенду у цркви и називајући баш чудом ово њено оправљање, као што је било чудом и њен постанак пре толико векова !

Док је свештеник говорио капетану Ханчевићу је било необично тешко. Тај га је говор управо вређао, јер је он осећао да на основу њега он постаје нешто сасвим друго од онога што је он у истини, а његово дело некако мање, барем за њега; некако изазвано женским разлогом страха за учињени грех. То га је толико болело да је с муком слушао говор свештеников. Сваког тренутка је био у искушењу да га прекине, да му довикне: да лаже, да је у заблуди кад тако говори. Ипак га нешто задржавало, нешто стидљиво против истине која је викала и противила се у њему. Али затим, кад зачу плач