Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

| | ,

103

стора да би везао две удаљене тачке света. Она бела црта остајаше непрекидио иза њега. Као да је он то сам хтео да би му послужила за будуће, скоро враћање. Стога је и тако безобзирно пловио даље и чинио да пред очима капетана Ханчевића предмети на копну бивају све јаснији, све већи, све ближи; као да то он не иде ка њима, већ они бесно јуре ка њему. И он види већ људе у заливима, рибаре који се крећу жалом или седе за мрежама. Али се и ртови залива полако крећу и покривају једне да би се у другим заливима открили други људи, други предмети. Тако се мили уз обалу да би се, готово кришом, дошло до оног врха што се далеко пружа у море, а онда, онда...: Онда ће се видети његова мала црквица која га је тако чудесно занела и испунила давним сећањима и осећањима, учинивши му најтрепетнијим пут његовог повратка у отаџбину. И он поново види себе где као дете долази до њених врата, па, сагнувши се, вири кроз онај отвор при дну вратнице и види где се блеште у сандучету сребрни новци. Ону палицу држи у рукама и полако је, опрезно, увлачи кроз онај отвор па вади један сребрни новац, па други, па трећи...

У том тренутку пароброд мину рт залива. Капетану Ханчевићу заста дах и срце. Он раствори очи да би видео у стварности своје очарење. Гледа, пожудно, тражи, али... ништа! Његове мале цркве, цркве Госпе од Милосрђа не: бејаше нигде. На њеном месту бејаше сада само једна бедна рушевина.

ж

Од узбуђења Капетан Ханчевић је морао сести. На његове очи

као да паде мрак. Ништа није више видео, ништа! Узалуд је његова варошица треперила сва у сјају, као да га је очекивала, он је није видео, он је није запажао.

О, да је он то прије знао он се не би био опијао онако својим сном, он не би био дозволио да га онако понесе. Очекујући у виђењу те црквице сав занос свога детињства и сву поезију тог давног, најлепшег свог времена, он се припремао на њен опроштајни поздрав. А, ево, место једне дивне, трепетне успомене он је нашао једну мртву рушевину и ништа више. И одједаред он осети једну такву грижу савести да му је било тешко, као неком што је неког ранио па одједном дознао да је онај подлегао ранама. Ни тренутка није могао да помисли да је црквица могла бити разрушена на хиљаду начина. Њему је изгледало само на један и то: његовом кривицом! Пошто ју је он дуго времена покрадао то је нису могли чиме поправљати, па је запустише.

Али осем ове грижње савести и у њему се одједном срушило нешто. Као ова мала црквица, у њему се срушило цело његово детињство, чудом тако дуго сачувано. Он је осетио, као да је, у истом тренутку кад је опазио црквицу срушену, ударено управо у срце једно немирно, безбрижно дете које је још у њему живело. Па иако је његовом путу био један други узрок, који се тек за пловљења претворио у овај чар давне, затрпане у њему поезије, њему је сада изгледало да је узалудан и бесмислен сав пут који предузео и да је