Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

130 па O Е

Нек ти срце спомен грије > _ Фердинанда и Софије. Е 6. Напред смјело храбри сине Напред смјело преко Дрине Слава зове, правда иште Хајд јунаци на бојиште.

Завршавајући песму, непријатељ је понова отворио највећу ватру, нашта смо ми одговорили истим начином, те је борба продужена до мрака, када је мој ескадрон повучен у резерву код Куртовића колибе, где се већ налазио командант дивизијона са 3. ескадроном.

Цео коњички дивизијон био је дакле у резерви, али је у ствари и даље био у ! борбеном реду, јер је од непријатеља био удаљен 200—300 метара, а земљиште потпуно. брисано· од пушчане и митраљеске ватре, с тога оба ескадрона развијени у стрелце, посели су ровове на 20—30 метара пред Куртовићевом колибом, а због тока Стараче и Дрининих отока, у распореду који није одговарао ниједном војничком правилу. На пример лево крило мог ескадрона ослањало се на пешаке у ! борбеном реду, а десно крило било је иза првог реда, и стога: у ! борбеном реду; према томе, два моја вода дејствовали су све време на непријатеља, а два нису могли отворити ватру, јер би гађали наше пешаке. 3. ескадрон, који је био десно од мога, није имао никога од наших пред собом, те је стварно био у ! борбеном реду и дејствовао је све време.

Непријатељска ватра није готово никако престајала; стотинама експлозивних зрна распрскавала су се пред нама, над нама и иза нас, тако да нисмо смели устајати из ровова, а како је киша лила као из кабла, провели смо ову ноћ лежећи у блату.

1. септембра изјутра престала је киша, а и непријатељска ватра престајала је повремено. Уморан после непроспаване ноћи, задремао сам, но како сам био мокар и прозебао нисам могао заспати.

Лежећи овако у полу-сну, одједном приметих једну жену која је стајала у рову и преко грудобрана — потпуно незаклоњена замишљено гледала у непријатељске положаје. На себи имала је српску војничку блузу и затворене боје сукњу, за оно време »краћу« т. ј. до чланака. На глави имала је шајкачу коју је набила била до ушију, тако да јој се од смеђе косе видео само по неки прамен, што је такође у том времену био изузетак.

Била је бледо лица, не особито лепог, али врло симпатчиног израза.

У необичним ситуацијама све изгледа обично, па се ни ја нисам много зачудио, видећи како ова жена гледа смрти у очи. Запитао "сам је само »Шта ћете Ви туг« Она ми: одговори рђавим српским језиком, да је дошла ту да превија рањенике, показујући на отворену кожну торбу пуну лекова и завоја, коју је носила преко рамена. По говору познао сам одмах да је Рускиња, те продужим разговор на руском језику. Рекох јој, да не треба тако да стоји јер је непријатељ близу, а сада не гађа само за то, што никога не види, (сви наши