Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

1915.

На Броду.

Прошла је била ноћ на мору бела, Ружичне прсте ја угледах зоре, Похитах на кров: ружичасто море И ружичаста брда, окб цела;

А мене црна сву обузе туга:

Од шума мора говор ми се чини: Он то говори, мени се учини, Жалосно кличе име свога друга.

»О Боже благи, још ни месец дана !« Ја гласно плачем, море плаче са мном; Све што је моје остало је за мном

У земљи мојој, земљи великана.

Ово је земља туђа, али море: Море је моје. Море са мном плаче, И јеца исто кб ја, тише, јаче, Његове воде говоре, говоре.

Све ми познато и све језик има: Брегови голи, и од старог храма Остатци они, она палма сама

Што се од бурних ветрова отима...

И у приливу туге, с болом новим, Кад навалише на ме успомене: Најбољи део нашла сам од мене Ту, »љубичастим« морем Омировим.

Нашла сам свуда Њега... Он је, ено, Под оним брегом, и на оном броду, — Острву што се отисло низ воду И тамо, где је море запаљено...

И наједанпут тргох се. Широко Разбуктао се пожар... Гори море! Из воде златан пламен лиже горе! „И сину сунце кб огромно око,

И полетоше птице, јата цела ! Из друштва једна издвоји се свога: Заклицах : »То је душа друга мога! Осетила је где сам, долетела...« Јелена Ј. Димитријевић.