Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

15

од којих се дим полако, вијугаво диже, стапа и губи између сводовима. Спроћу се сјаји иконостас, по њему жмиркају запаљена кандила, а више свега, као звезде, трепћу и продиру озго упаљене свеће око Распећа. На амвону окренут леђима овамо нама, стоји ђакон са уздигнутом десном руком, главом упртом више двери и чита не, него пева на сав глас јектенија! ... Светлост бледа, а из дубине, с певница, наизменце полази и диже се горе песма:

„Пождество твоје, Христе Боже наш!“ Па једва ако се изгуби у једи звона и прангија што једнако на пољу грувају, те се смрзнута и гола земља потреса.

Нафору никако не добијем од свештеника са амвона. Морам да се задовољим оним што је даје тутор с дискоса. Враћам се кући. Капија широм отворена. Двориште почишћено. Дрва под стрејом наслагана уза зид, дрвљаник бачен иза куће. Испод басамака избачено труње, крпе и остало што је било пре. Полица се цакли саханима, бели се дугачка а широка марама што покрива тестије пуне воде. (Око огњишта кркћу лонци, а под вршњиком цврчи печење. Улазим у собу. Мајка ме тобож не види. Нешто спрема по рафовима и уређује шоље, зарфове и јабуке.

— Христос се роди!...

(Она се окрене. Па кад ме види у фесу с кићанком очевом, у појасу, чисто не верујући да сам то ја, прилази ми.

— Ваистину се роди!... М као да би пре она моју руку лољубила, тако ми тешко пружа своју и целива ме у чело, очи и обрве и образе... Још бих хтела, но ја се трзам. Пружам јој нафору и питам: да ли је ко долазио 2 Али да знате каквим је гласом питам! Гласом од кога она сва расте и понизно одговара:

— Кумашини, сине. Заустављах их, док ти дођеш, али немају кад. Ето оставили су ти „протокал“: и много те поздравили... ти си ми гладанг тргне се она. — А ја те... туго, туго, слатко моје дете!

И брзо ми износи делове од осушеног врапца, да од њега прво окусим, како бих целе године био лак, као што је врабац. (Онда остало. Једем. (Она једнако трчкара око мене, пази да не упрљам нове хаљине, и одмах скупља мрве, да се не би познало кад ко дође. А напољу је све мирно, тихо. Чују се свирачи из „горње чаршије“, што свирају у господским кућама. Улицом и ако прође ко, то жури. грабећи да сврши честитања, па да што пре руча. Ја једнако једем. Хоћу још. Али ми она не даје:

— Немој, доста је. Покварићеш ручак. А и доћи ће ко!

И онда склања јело од мене. Ја хоћу на улицу али ми она не да, већ ми скида фес, поново очешља косу, минтан при грлу разгрне, да ми се види нова кошуља, и оставља ме у соби:

— Седи. Ко ће госте да дочека 2 Зашто си домаћин! Ја не могу. Видиш имам работу у кујни, а нисам ни обучена...

1 Протокал — помаранџа.