Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

Остајем ја. Шетам се крупним корацима по соби. А соба ми-

рише. Топла је, чиста, сува. Кандило пуцкара. Тамјан се вије и

шири полако, таласасто. Из кујне миришу јела. Гости долазе. Чекам их. Још с кујинског прага вичу: |

— Христос се роди! М хоће мајци да приђу руци. А она се, тобож, трза, не даје, већ их упућује у собу к мени, Улазе они. Седају по миндерлуку с рукама на коленима, готови да одмах скоче и иду. Питају ме. Разгледају по соби, ма да знају како све у њој стоји. Није им ово првина. ја се измакнем онако гологлав, разузурен, мало се испрсим, па им доносим дуван у таслици. Разговарамо, тј. причамо о њиховој деци, мојим друговима, шта смо радили, куда смо ишли са санкама и т. д. Док ето ти матере. Улази погнуто главом напред, тарући руке о бошчу.

— Па како сте мир Како на дома пита их и уређује им изувене ципеле: окреће их тако, како би их оне могли одмах, и не гледајући, да обују кад пођу. Затим прилази им, љуби се и повлачи опет у кујну, да скува кафу... ставља мене, да ја — не да их дворим, већ само с њима онако, као сваки домаћин, седим, разговарам. А она, не затварајући врата за собом, сваком посебице доноси кафу у белим шољама. Па онда се, иза врата, до зида, или близу пећи, повуче, стане с прекрштеним рукама на појасу и чека да узме шољу кад онај испије. А онога стид што га она стара двори, па надохват посрче кафу, извади из појаса лимун или помаранџу и оставља, одлази.

(Она га испрати чак до капије. Dea je aa га ја испратим, али она не да, јер зна да бих, чим бих изишао на капију и видео улицу —- онај низ великих старих порта, испуцане зидове, на неким местима срозане и поломљене црепове, па још другове како се вуку по улици тамо амо, хвалећи се колачима и новцем што су добили, —- одмах и ја отишао тамо, и онда с тешком муком да би ме она нашла и у другој махали, а камо ли у нашој.

ато тада ни из собе не излазим. Не да се бојим ње, њене грдње, него тешко би ми падао тада онај њен плачљиви прекор лица, кад би ме где једва нашла, узела за руке не прекоривши ме, већ довела кући, чак заклањајући ме, да ме не би ко спазио и видео како сам је саму оставио чак и данас, на овај „благ дан“. Тада она би ме као сада, овако, сва срећна, поставила софру, метнула хлеб, со, запаљену свећу на среди и онда остало; донела у саханчићу јела из кујне, да се не би после морала дизати за време ручка, , пошто опере руке, оде до иконе, и скинувши шамију један једини пут у години, почне да чита молитву за „слатко јело“. Стојим и ја иза ње. Крстим се. Али не могу тако да метанишем као она, да се сагибам јако и брзо, падам коленима и подупирем се рукама и додирујем челом под. Соба се испуни масним, јаким мирисом јела. ише “нас полако и тамно гори кандило, осветљавајући нарочито њу. њену проседу гологлаву главу и раздељени јој бели затиљак, а она шапуће :

— Господе, Христе, Свети Никола, чудотворче, славо моја!

Погледај, Господе, смилуј се и помози. Благослови софру, хлеб твој,