Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

— Ту је, ту је! показује на мене и нуди, чак и Цигане пропушта у собу. Улази ча-Јован; љубим га у руку, он, сагињући се, мене у чело, обухватив целу моју главу у своје сухе, старе руке. И седе на сред собе прекрстив ноге. | :

— Свири, бре! заповеда Циганима, који су се збили уза зид.

— Шта, газдо 2

— Домаћин шта хоће! и показује главом на мене. Цигани гледају у мене ишчекујући, а ја црвеним од забуне и среће. Мајка улази и у пролазу шане: „Кажи: Ђул мирише, ђул се рацветао!“ Кажем ја то Циганима. |

— А! аферим! Поскочи ча-Јован од задовољства, што сам му погодио баш ту, његову песму. — Де сад! То да свирите... И почне да им прича о нама, и нашој кући, оцу, с којим је он јео со и хлеб, и толике године ортак био: како се код нас некад по три дана певало, веселило. А опет од Цигана нађе се неки, који је оца лично познавао, свирао му некад. Мајка, сирота, клецајући од среће, и њима, Циганима, даје, не из чаше, већ из стаклета, сву ракију, и нуди их, даје им меса, хлеба а они што не поједу гурају у пазухе или појасеве.

— Злато, сестро слатка. Немој. Седи. Зауставља је. — Има ко, и показује на мене. — Ето га, нека служи он. Видиш ли га колики нам је порастао. (Седи ти, тако, до мене.

HM помиче се, да јој начини место. Мајка седа, клекне, и нуди ч'а- Јована, а рука јој дрхти ... Е

— Кусни, Јоване. Обиђи. ја баш за тебе оставих. Хвала ти "што си се нас сетио, и не казује свој бол, не говори о себи већ о

мени. — Да му је отац жив, друкчије би сад било, а овако... Али хвала ти, хвала што си се бар ти сетио и дошб нам. — Ја! викне ча-Јован увређено: — Зар ја да заборавим ову

кућуг! Па, да би посведочио, окреће се и силно заповеда : Свири, бре ! игани засвирају. Запишти зурла, па мислим да се чује чак у Турско. Бубањ бије, стакло игра у ћерчивима, кандило прска и

с греда, озго, пада првоточина. На пољу мрак с влагом. Ч'а- Јован пева заваљеним, истрошеним, ситним гласом:

„Ђул мирише, ђул се рацветао“

А мајка, са сузом која јој полако, полако мили низ образ, гледа ме где голглав стојим између њих и свирача и дворим их са очевим сахатом на прсима, па као да ми вели:

— Божић, сине. Видиш ли Бора Станковић.