Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

78 трепте вене. У соби тек што се сталожила прашина од чишћења после ручка. На сандуку, у старом послужавнику стоје поређане чаше, до њих велика чепрња вина, а у кујни тестија такође пуна вина, у коју смо изручили из свих судова што су нам биле послале богатије комшије. М кафа је била скувана у лонцу, и мезе је било спремљено, све је било спремљено. Али узалуд кад никога нема да га угостимо и дочекамо. Што је долазило, то дошло изјутра, на ракију, као да нас штеде, јер знају да немамо, и зато су долазили у јутру на ракију, пошто се тада не заседа и не пије тако много. А ми не бисмо штедили. Како бих ја њих дворио, гостио, слушао их и, највише, појио, само да они нама дођу, да нас не штеде, него да смо и ми као сви!... Зато, ваљда, мајци игра тежак осмех, и очи почеле да сврбе гледајући кроз капију на улицу, по којој свет врви, промиче испред наше широм отворене капије, а нико у њу не улази, те нам двориште и кућа пусти и тужни. А од свуда, са свију страна, по комшилуку песма, свирка, весеље. Па чак се већ зашло и у пиће.

Ено: Јован Паламар засео насред куће. Избацио мангал и пећ — врућина му, поломио све чаше и привукао тенџеру и из ње пије. Госте не дочекује стојећи, не да им да иду већ они морају после да се краду и тако оду од њега. Риста бојаџија већ се побио и затворио у кућу. Ceo на доксат, пуца из пушке, силом нагнао жену да пева, а он иза свег гласа грди и псује господу „стопарце“. Из неких дворишта чује се како тутњи коло, звецкање дуката и дубла у низама, на грудима девојака... А од Стојана Доњоврањчета допире писак деце, плач жена и његова вика. Тражи коња и сабљу, неку стару, велику, коју је за време ослобођења добавио од некуда. Затим ето ти њега на своме витком и бесном дорату, обучен у војничке, црвене панталоне, са шајкачом на глави, с празним редеником и исуканом сабљом. Улази на капије, ускаче с коњем у собе, гонећи испред себе свираче и Фатиму, која се, у белим, свиленим јелецима и шалварама, вије око њега, игра му, запара палцем дахире, певајући бесно, из свег гласа:

„ја не жалим снагата моја ! — Жалим срмали јелек, Жалим срмали јелек |“

— Овамо, бре! одједном се чу испред наше капије.

Мајка скочи. Суза јој се скотрља. На нашу капију уђе заносећи се, са заваљеном шубаром, наш ча-Јован, ортак и побратим покојног оца, а за њим, тискајући се, свирачи.

— Овамо, говорио им он и показује на нашу кућу. — И у овој се кући песма поје.

За мајку не знам како је изашла преда њ у кујну, само мени знам да срце стаде.

-— Еј, домаћине, виче ч'а- Јован пењући се.

— Ту смо, ту! одговори му мати, грцајући и трудећи се да се прибере.

— Христос се роди, домаћице! Камо, где је домаћин 2...