Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana
86
· напосе свеучилишна књижница, која је подигнута и сјајно уређена заслугом хрватског бана Ивана 7олмашића и одјелнога предстојника за просвјету Милана Алмруша, с музејима и галеријом слика, раздрагале су га и задивиле, па је рекао, како му се као Србину шире груди од поноса, јер је све то и његово српско, а није само хрватско. Кад сам га довео пред чедну зграду нашега свеучилишта, упозорио сам га на то, како је полиција на том мјесту често разгањала нашу младеж, која се увијек нашла у првим редовима, кад је требало манифестирати народна осећања и Маџарима доказивати, да нијесу прегазили Хрватске, док је младеж носилица, пожртвована и заносна носилица народних идеала, који никад не застарјевају. Да није било тако, кочила би се већ давно монументална зграда свеучилишта на том или на другом мјесту.
И то је био мој други и последњи сусретај с њим. Љубазни мој и свагда отмјени министар просвјете 7рифуновић опоменуо ме је, нека не заборавим, да сам ја и повјереник министра за вјере, па треба да се и с њим од времена до времена нађем. Можда ме моје осјећање након оних двају разговора с њим, поготову кад ми је на растанку рекао, да ћемо разговоре наставити, не вара, кад мислим, да је он сам споменуо госп. министру Трифуновићу, да ништа не долазим к њему. Двапут сам кушао доћи к њему, али први пут нијесам га нашао у уреду, други пут рекао ми је секретар, да министар заузет важним политичким пословима“ никога не може примити. Кад сам и трећи пут дошао, а нијесам га нашао, грекао ми је секретар, да је министру последњи пут било веома жао, што ме секретар није пустио до њега, премда је био забављен пословима политичким.
Врло ми је жао, што ми више не бјеше суђено видјети се с њим. Помњиво сам мотрио његов политички даљи рад, његове муке и његову трагичну судбину, кад је пред прерану смрт доживио онаки слом и понижење, које он као умни државник и чист политичар није заслужио. Више пута знао сам се сјетити оне његове изјаве, како је само из тактичних разлога довикнуо у парламенту оне ријечи о хрватском бану. Не могу се никако отети дојму, није ли неко тромо непрестано тактизирање, које је — чини се — значајно за његов политички рад, била и трагична кривица .његове незаслужено политичке судбине. О том ће дакако имати свој објективан и коначни суд изречи политичка хисторија и — психологија.
Она ће свакако вјерно забиљежити и ту трагику нашега младога државнога живота, гдје се најбољи и најјачи наши политички људи међу њима и Стојан /Гротић, — изненада губе с површине, мјесто да умом својим, карактером и поштењем с потребном јачином, досљедношћу и политичким успјехом регулирају борбу, без које не има живота ни у државном развоју, и тако с пуним ауторитетом зајемчују здрав политички напредак.
Загреб Др. С. Босанац
Ce)