Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

— 85

дакле повјереником двају министара: министра просвјете Мише 7рифуновића и министра вјере Љубе Јовановића. Мој први сусретај с њим, кад сам га први пут и лично упознао, био је у његову министарству код Калимегдана. Чим сам ушао у собу, изашао ми је љубазно и пријатељски у сусрет с ријечима: »Господин Босанац, стари смо ми знанци.« Ја сам се зачудио рекавши, да се не могу сјетити, гдје бих се био нашао с њим, а он смијешећи се одговори; »ја сам пред много година по Вашој књизи предавао.« И на то се довезао пријатељски разговор, први мој разговор с њим, гдје сам се увјерио 0 ширини хоризонта његова гледања на политичке проблеме наше државе у вријеме, кад Хрвата с Радићем на челу није било у Београду, а радикална његова странка живо је настојала предобити Радића и задовољити Хрвате. Други и последњи мој сусретај с њим био је исте године у Загребу, кад је с начелником у министарству вјера дром Михаилом Лановићем, дошао на вијећање бискупске конференције код надбискупа д-ра Анте Бауера. Ја сам му имао као просвјетни повјереник показати на брзу руку наше просвјетне институције, у првом реду свеучилиште, академију, етнографски и умјетно-обртни музеј. Возећи се с њим у надбискупову аутомобилу од једне институције до друге живо сам с њим разговарао о нашим политичким проблемима. Он ми је увјерљиво о томе говорио, како су у сви у Србији на чисто о том, да без задовољених Хрвата не има консолидације нове наше народне државе. Особито је истицао, како не има политичкога човјека у Србији, који неби знао, какав су драгоцјени капитал и морални и материјални унијели Хрвати у нову заједничку државну творевину, и како они имаду право захтијевати удио у државној власти, који ће одговарати томе унесеном капиталу, којега је најљепши дио, што смо са Словенцима веза с културном западном Европом, На Зрињском тргу управо пред судбеном палатом рекао ми је наком кратке станке у живахном разговору изненада и посве спонтано ове значајне ријечи: »Ви сте, госп. Босанац, зацијело читали у новинама, како сам ја у скупштини довикнуо једноме хрватскоме посланику, који је рекао да Хрвати захтевају бана, да бана неће никад добити. То је била од мене само тактика, док је моје увјерење, да Хрвати могу добити и треба да добију и два бана, ако то они хоће.« На први мах могло би се то тумачити и као неко омаловажавање оне политичке мисли, која је симболизирана стародревном банском влашћу, јер је бан био »Хрватима краљ«, како се то вели на једном мјесту у Бадалићеву либрету Зајечеве популарне опере »Никола Зрињски«, код којега се мјеста у казалишту свагда заорио дуготрајни пљесак и живо одобравање цјелокупне публике.

Покојни Љуба Јовановић хтио је том фразом амплификације пластично и у слици изрећи политичку мисао, да Хрватима у интересу сређивања и консолидације нове. државе треба дати у пуној и највећој мери све оно, чим би се њихове државоправне тисућугодишње амбиције потпуно оствариле у оквиру једне и нераздјелне народне државе Срба, Хрвата и Словенаца. Тако културно и дубоко политички схватао је хрватски проблем у нашој држави Љуба Јовановић, један од најбистријих наших државника. Наше просвјетне институције,