Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

Црквица Госпе од Милосрђа

ОСЛЕ пуних шестдесет година (иза како је опловио цео свет!) враћао се капетан Никола Ханчевић у своју постојбину: у једну малу, лепу, древну варошицу Приморја, да ту живи од своје

уштеђевине и умре у својој кући, која му је била остала од родитеља. Велики пароброд »Океанског Друштва« — на чијим је бродовима неколико последњих година он био укрцан — носио га је мирно и сигурно, преко пространих, дубоких вода које су га толико пута за његовог морнарског живота хтеле да прогутају, отварајући под њим своја огромна, незајажљива ждрела. Готово на сваком метру те огромне површине по којој је сада пловио из Александрије за своје место рођења, он је, за својих шестдесет година лутања, барем по једанпут био у опасности да нестане за увек, без следа, у хладним, мрачним дубинама из којих више нема повратка.

—- Чудо! — говорио је он сам собом, гледајући једне вечери огромно пространство мора што га окружавало, наслоњен на первазу · великог пароброда који се брзо кретао напред и њега носио у отачбину; чудо, колико човек може да доживе, преживе и поднесе! За свог сам живота променио најмање шестнаест бродова, а од свих њих данас нема ни једног који би још пловио! Сви су пропали, разбили се, изгорели; ја сам све њих надживео, иако сам неке од њих видео како су постајали, како су се рађали под секиром и чекићем бродоградитеља. Страшна је животиња човек; страшна и тврдоглава и заборављива! Јер, ево, иако сам баш овуда хиљаду пута прошао, иако сам, сигурно, и на овој тачки географске ширине осетио сав бес елемената против мене, данас ми изгледа, да то први пут крећем овим бесконачним водама. Једино што ме убеђује у прошло и преживљено. јесте осећање нерадозналости, мира, спокојства, неизненађења ни од чега!

Тако је капетан Никола Ханчевић са расуђивањем пратио своје још нејасно осећање које се у некој бледој светлости рађало у њему, као онај далеки месец на рубу мора, што се полако пео у висине. Али то његово осећање није имало у њему пут на више, као код месеца на небу, већ некако као код одсева месеца у мирном, тихом мору : на ниже, наниже кроз бурне године његовог заиста олујног живота, у најбуквалнијем смислу те речи. Па како је неизмерном брзином својих мисли листао догађај по догађај, за тренут је дошао до своје ране младости, до свога детињства, до времена које је једино провео у својој варошици, уз своју сестру и мајку.