Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

Најпре се и сетио њих две које, обе мртве, сада леже на маленом варошком гробљу изнад леве стране варошице. Око њих шуме борови и роде мирисни рогачи. И он, у машти, крену тим гробљем испитујући натписе на крстачама, не би ли пронашао гробове својих; али се одједаред сети, да је заборавио гробље своје варошице и да га је помешао са гробљима виђеним у иностранству. У његовом месту гробови су заједнички, камени, и на њима нема имена, до на онима који припадају богатим породицама. Стога се забрину да неће моћи наћи гробове својих, па неће ни моћи да их украси како је био намеран. Тек после се сети да ће му свештеник по књигама мртвих моћи све показати, па се смирио. i

Али како се машти већ налазио на тој узвишици, сети се он и дивног погледа одатле на бескрајну пучину мора, на безбројна острва около, па и на саму варошицу, која се пружала под њим са неколико дивних цркава и звоника и спуштала, као на степеницама, до једног широког, поплочаног трга на којему избијаше трава између плоче и плоче, јер није било довољно ногу које су је могле погазити у клијању. Затим крену и даље, преко палата и утврђења, док му поглед не стаде на једној малој црквици на десном »рамену« варошице: рамену, јер је она заиста некако имала два рамена и две руке, које су затварале једну сигурну луку и у њој њу саму: лепу, древну варошицу, камену и на камену, црвену од вековне »патине«, која је,

кроз столећа, заруменила некада бело, белцато камење њених кућа и палата.

Чим је та мала црквица искрсла у његовој успомени стаде одједаред преда њ и сав немир његовог детињства. Одједном он виде безбројне своје несташлуке и прекршаје. Сети се тражења гнезда у пролећу, ловљења на лепак у јесени, купања лети, пливања по сате и сате, све до оних удаљених острва пред луком. Затим се сети основне школе, свог учитеља, служења у цркви, задиркивања девојчица; и многог другог. Све му то стаде пред очи, све га то занесе неким необичним чаром прошлости и детињства. Али га ипак само једно заузе потпуно, и то: сећање које је било везано за ону црквицу. на западном »рамену« варошице! Та му се црквица одједном учинила неком претњом. Успомена из детињства, њему: седамдесетпетогодишњем старцу! И то не би данас први пут. Она му се таква указала већ неколико пута, највише у великим опасностима кад се и сећао ње молећи од ње помоћ. И он је одмах покушао да на основу свог великог искуства разбије, управо исмеје ту своју изненадну наивност што га је тако одједаред обузела. Узалуд! То је било јаче од сваког његовог расуђивања и изругивања.

А то што га тако заузело бејаше успомена на један детињи пре– кршај из најмлађих његових дана, кад је једног јутра, идући у лов на лепак, прошао мимо црквице и открио на њеним вратима један.

мали отвор кроз који су побожни пролазници убацивали за њу милостињу .