Vizantiske slike. Knj. 1

92 НРА ВЉАДСИ Л

да заједно оставе свет, његова искушења и његову раскош.

Ова одлука, кад се за њу дознаде, учини ве„лики утисак у престоници, и сви који су имали везе са Теоктистином породицом били су дубоко тронути кад видеше како се ти људи, богати, уважени, срећни, одричу свих радости, свих нада јавнога и светскога живота, како кидају све нежне везе људског пријатељства, како драговољно напуштају сваку жељу да овековече једну славну породицу. М сама царица Ирена била је, кажу, дубоко дирнута. Никакви савети нису могли поколебати Теоктисту. „На дан, пише њен син, у који се била решила да остави кућу, она је позвала, као за какву свечаност, сву своју родбину. Људи су били тужни, жене су плакале, при том чудном призору драговољног растанка; па ипак су сви, осећајући величину те тајне, побожно славили догађај који се одигравао“. У тој прилици као и увек, Теокти- ' ста је све довела у ред, својом уобичајеном уредношћу и својом бригом о извођењу појединости до ситница. Првд је испратила мужа, узбуђенијег без сумње но што би требало при растанку са оним што је било његов живот; затим, њеним старањем, кућа би продата и сав новац који су имали на расположењу подељен сиротињи; ослободили су послугу; и свако од њих доби једно мало завештање за успомену на своје старе господаре. После тога, одуживши своје дугове свету, Теоктиста се «сва предаде Богу. Њено примање вела било је свечана и дирљива церемонија.

Радозналост света, јако подстакнута свим тим догађајима, довела је огромну гомилу у цркву. „И ми смо били ту, са нашим оцем, прича Теодор Студит, не знајући да ли треба да се радујемо или да плачемо. Губили смо нашу мајку; већ јој се више нисмо могли приближити ни говорити с њом с пређашњом слободом; и мислећи да ћемо се растати од ње, срце нам се стезало. Сами ми, чим се церемо"нија сврши, требало је да идемо с нашим оцем да