Vizantiske slike. Knj. 1

100 ШАРЛ ДИЛ

бости, сувише људској, и, мислећи на Бога, њој се враћала храброст. И тако је умрла, далеко од својих; чак и њен син Теодор, задржан пословима у своме "манастиру, није могао присуствовати њеним последњим часовима и затворити јој очи. Међутим, она је отишла „весела, као неко ко се враћа у своју отаџбину“, молећи се за свога сина, и благосиљајући све присутне. То је било мало пре 802. г.

Вест о смрти те побожне жене јако је одјекнула по свој Цркви. Поглавито у манастиру Студиону, где је њен син био игуман, и где се са страсном пажњом пратио ток њене последње болести и упућивале се Богу свечане молитве за њу, прославила се њена успомена са сјајном церемонијом. Теодор је сам хтео да изговори посмртну похвалу својој мајци, и тој беседи, срећно сачуваној, ми дугујемо што познајемо занимљиву личност Теоктисте.

Свакојако, у тој женској души, која је по многим странама била проста и осредња, извесне црте нам изгледају чудне и изненађују. Код мајке као и код сина, има извесне грубости душе која нас чуди и вређа нас. Теоктиста је волела своју децу: она их је одлучно жртвовала својој ватреној вери. Теодор је волео своју мајку: у занимљивом писму које јој је упутио за време њене последње болести, оплакујући њен скори крај, одлучно јој жели смрт, као достојну награду за њен живот. Нама је тешко да разумемо верски занос који тако нагрђује човечанска осећања, и ја додајем да су чак и побожне душе нашле да је тај занос претеран. Али ма како могли судити ове људе из УШ века, треба признати да су они много помогли да се разуме историја времена у коме су они живели. Кад се проучавају ти побожни људи код којих је вера убила све остало, боље се схвати један онакав карактер као што је био Иренин, мање је чудно да је њено дело могло успети а њени поступци наићи на готово опште одобравање. Јер најзад треба знати да Теоктиста не даје један усамљени случај у психолошкој историји њенога века. Многе друге жене из тога