Vizantiske slike. Knj. 1

ЈЕДНА ВИЗАНТИСКА ГРАЂАНКА 99

твору, хтела је да јој син Теодор буде исповедник и духовни вођа, и тада би му клекла пред ноге, изјављивала да му је слушкиња и хтела да га слуша у свему, гледајући у њему само поштованог старешину манастира: и поред осећања узвишености вере, коју је проповедао, Теодора је каткад збуњивало то претерано поштовање. Па ипак, стари борбени и заповеднички дух, који ју је некад оживотворавао, будио се кадикад код ове понизне покајнице. У манастиру, као иу свету, Теоктиста је остала строга и напрасита. Кад друге сестре не би показале довољно ревности на служби, или приљежности у раду и певању, она их је љутито грдила и корила као некад, увек је имала добру руку, и радо је подупирала своје милосрдне опомене добрим шамарима. Ипак су јој праштали њену жестину, јер су знали да има добре намере, и, као некад у њеној кући, сви су је у манастиру врло волели.

Тако је живела „оставивши све, да би све дала Богу; ишла је уским и стрмим путем Господњим“. Свуда поштована, у своме манастиру сматрана је као права духовна мати, а у странци побожних као права мати Цркве. И да би њену светитељску ореолу начинили још светлијом, придавали су јој дар да предвиђа будућност, имала је пророчке снове, који су јој предсказивали њену личну судбину, судбину њене породице и Цркве.

Међутим, она се полако гасила. Имала је више од шездесет година, а живот јој је био тежак, унесрећен још последњих година читавим низом жалости. Једно за другим, била је изгубила мужа, кћер, сина Јефтимија; а двоје деце што су јој остали, били су за њу готово као и да не постоје. Њен најмилији син, Теодор, живео је у Цариграду, где је управљао манастиром Студионом, и она га је виђала само у врло ретким приликама; други њен син, Јосиф, био је исто тако растављен од ње; сви њени некадашњи пријатељи били су помрли или растурени. Зато се она, у својој самоћи, каткада осећала смртно тужна; али није дуго попуштала тој сла-