Vizantiske slike. Knj. 1

452 ШРАЗР ДО Дил

што се врло јасно изразио, да у овоме нађе новога Стилијана, који заповеда и влада свима“, није био мање попустљив према калуђеру, чију је грубу и упорну отвореност познавао и по мало је се бојао. Из свих тих разлога, василеус се дакле доста дуго устезао да се поново ожени. Како је царска етикета изрично захтевала да у Светој Палати буде једна жена која ће председавати церемонијама где се појављују дворске госпође, он за „Августу прогласи младу принцезу Ану, и тај покушај довољно показује колику је одвратност осећао према новој вези. Али Ана је била верена за једног каролиншког принца, младога Луја од Провансе; требало је да ускоро оде из Цариграда и да живи У својој новој отаџбини. Да би је заменила, требала је пошто пото једна царица. А уз то, Лав је био млад: било му је тридесет и две или и три године; његов се бол временом утишао, и с њиме и глас његове савести. Године 899., он се одважи. Оженио се дакле једном врло лепом женом, азијатског порекла, Евдокијом Вајане, али како цар збиља није имао среће у својим намерама, догоди се да нова царица умре после годинг дана, давши живот једноме сину, који на несрећу није живео.

Све је дакле требало. почети изнова, пошто наследника о коме се сањало још никако није било. „Али то је питање сад постало до крајности озбиљно. Трећа женидба царева, мада је била оправдана веродостојним разлозима, и мада је Црква не би изрично осудила, иако је сматрала за „нечисто дело“, саблажњавала је међутим многе побожне душе. То се добро видело, кад је, после смрти Евдокијине, игуман манастира Светога Лазара кратко одбио да у свој манастир прими посмртне остатке владаркине, и кад се леш несрећне царице морао однети натраг у двор; и исто осећање негодовања показивало се у Јефтимијевом држању, кад је „Лаву саветовао да своју жену сахрани скромно и без церемонија, приметивши му да се не пристоји да својим испољавањем жалости ремети сјај и ра-