Vizantiske slike. Knj. 1

ЧЕТИРИ ЖЕНИДБЕ ЦАРА ЛАВА 1595

дост великог празника Васкрса (Евдокија је умрла " на Ускрс), и исто тако да се све званичне поворке, онај плач нарицаљки, она погребна кукњава увек завршавају истим гробом, истом бедном метом, истим ништавилом. За људе који тако мисле, четврта женидба је морала изгледати проста гнусоба. Црква ју је забрањивала најизричније; грађански закон није чак ни предвидео да се може доћи до тог нечувеног степена покварености. У очима Византинаца такав један брак био је гори него прељуба. Али шта! Лаву је требао син.

Завере су се заиста множиле око цара. У самом двору, василсусов брат, смутљиви и подозриви Александар, сплеткарио је против свог царског ортака кога је увек из свег срца мрзео, сматрајући да је он више него цар законити наследник Василијев;. и мало је требало да цар не буде жртва ових сплетака. Атентат који је био спремљен против њега у цркви Светог Моција у мало није успео, и само пуким случајем није цар био тога дана премлаћен под штапом једнога убице. Све је то бринуло Лава, који је осећао колико то што нема престолонаследника иде на руку заверама. Не смејући одмах да“ се ожени, он прво узе милосницу. То је била нека Зое Карбонопсина, Зое „црноока“, која је, како изгледа, припадала једној великој породици византиске аристократије, и која је била у сродству са. славним хроничарем Теофаном. То је била жена учена, славољубива, енергична и вешта у исти мах: умела је брзо да стекне знатног утицаја на свога љубазника, користила се свољим упливом да намести своје рођаке на двору и да ту себи створи странку, и ускоро поче помишљати да се венча с царем.

Од почетка везе, Лав је изгледа са своје стране мислио на женидбу. Вероватно у том циљу наместио је на патријаршиску столицу једног рођака Фотијевог, „мистикоса“ или личног секретара Николу Побратим царев (Василије | га је крстио), тај је човек био одрастао с њиме и остао му је пријатељ; василеус је дакле мислио да може рачунати на: