Vizantiske slike. Knj. 1

ЧЕТИРИ ЖЕНИДБЕ ЦАРА ЛАВА 155:

зато што, ако је код њега ум био виши, душа му је напротив била врло ниска. Раздражљив уз то и страстан, пун злопамћења и силне мржње, никад он није заборавио увреду нити је праштао непријатељу; а кад би дан освете дошао, он је у гоњење својих противника уносио најнемилостивију свирепост. Тада је његова строгост спрам оних којима је некад најпонизније ласкао постојала неумољива; без- устручавања, без милости, он је газио своје непријатеље, не мање готов, ако се срећа окрене и ако његова корист налаже, да им опет сасвим брзо постане врло услужан и врло одан слуга,

Такав човек није могао оправдати наде које је Лав полагао у њега. Кад цар повери Николи своје брачне намере, патријарх, како изгледа, кратко одби да му помогне у нарушавању црквених канона. У сваком случају, јасно је да су односи брзо постали затегнути између главара цркве и василеуса; на двору, љубимци, са Самонасом на челу, отворено су подстицали владара против патријарха, и Лав је био у толикој мери раздражен да је помишљао да на Николу баци одговорност за покушај атентата у Светом Моцију, и да је требало Јефтимијево посредовање да би се спречило гоњење. Али, и поред његовога подозрења и љутине, цар је био у великој забуни како да ублажи патријархову непомирљивост, за коју је осећао да је његово свештенство готово: једнодушно подупире, кад, на велику срећу Лавову, једна неочекивана околност поможе му да савлада. главара цркве.

Видећи да рђаво стоји на двору, Никола се није устезао да уђе у заверу с Андроником Дукасом,. који је 904. г. устао против царске власти. Но догоди се, да кад је бунтовник морао да одбегне Арапима, неки његови блиски пријатељи, да би искупили за себе опроштај, предадоше Лаву бунтовникове хартије: међу њима се нашло једно писмо. писано руком патријарховом, које је непобитно доказивало његову издају. Василеус је сад имао у рукама средство да савије охоли отпор Николин; и.