Vizantiske slike. Knj. 1

156 ШАРЛ дил

заиста овај, кад је несмотреношћу једнога дворског «службеника дознао за тај догађај, разумео је да од тада има само један начин да спасе своје место и главу, а то је да прекрати свако одупирање, и да својом услужношћу, ако може, обезоружа владара. И од тада, променивши одједном држање, он се показа готов на све.

То је било године 905. Зое Карбонопсина тре"бало је да постане мати, и цар је био усхићен надом на своје скоро очинство. Тада се виђао охоли патријарх како сваки дан долази у двор. Ручавао је са василеусом и његовом милосницом, тврдио Лаву да ће очекивано дете бити син и препоручивао да се у том циљу седам дана у Светој Софији држе свечане молитве; затим је озбиљно, својим "свештеничким рукама, благосиљао трбух љубимице и изјављивао да ће царевић који се буде родио служити на величину и славу цркве. Судбина је оправдала обећања првосвештеникова и услишила жеље цареве. Крајем 905. г. дете се роди: био је син. Да узакони овог толико жељеног наследника била је једина мисао царева. Никола му је у томе радо излазио на сусрет; али друге владике су се опирале, изјављујући да „рођење једног детета не може једну недопуштену везу начинити допуштеном“, и према томе нису хтели да обаве крштење, нарочито с царским частима којима га је Лав хтео окружити. Најзад се досетише једном излазу. Како је на послетку, као што је и патријарх доцније објаснио, „човечанско осећање волети своје дете“, свештенство обећа да ће крстити сина, ако Лав обећа да ће се одвојити од матере. По ту цену, 6. јануара

-906., крштење буде обављено у Светој Софији, рукама самога патријарха: Александар, брат василеусов, и Јефтимије били су кумови младога Константина Порфирогенита. Жеља царева била је остварена.

Али Лав је полагао на Зое. Три дана после крштења, поред својих обећања, поред својих заклетава, он је своју милосницу довео натрагу двор; шта више, решио се да се венча. Никола није ми-