Vizantiske slike. Knj. 1

ЗОЕ ПОРФИРОГЕНИТА 22

државни новац на ташту раскош, на величанствене грађевине, на-детињасте и убитачне ћуди, занемарујући војску, крњећи плате, смањујући број војника, спремали су се за блиску будућност најозбиљнији догађаји. Већ су се на хоризонту помаљале две олује које су ускоро имале да се устреме на царевину, Нормани на Западу, Турци на Истоку. У унутрашњости, незадовољство војничке странке, уморене од слабости грађанске власти, разјарене због немилости у коју су пале најславније војсковође, испољавало се у опасним покушајима да се изјасне против владе. ИМ најзад, користећи се небрижљивошћу Мономаховом, један славољубиви патријарх, Михаило Церулариос, извршио је одвајање Византије од Рима.

МЦ

Године 1050. Зое Порфирогенита, стара седам десет и две године, завршила је свој дуги и бурни живот. Константин Мономах, њен муж, који ју је, као што се видело, још од пре осам година занемарио, сматрао је за дужност кад ју је изгубио, да је савесно оплаче. Он је учинио још више: хтео је да је уврсти у ред светитељки, и трудио се да пронађе свакојака чуда која су се десила на њеном гробу, да би свима доказао да је њена душа међу анђелима. То је било сувише части за ту стару жену, чулну и страсну, која је тако жалосно узбунила варош и двор својим саблажњивим удајама и својим „љубавима. Зато Мономах није одвише наваљивао с покушајем да је огласи за светитељку: он се брзо утешио, као што се зна, и у смрти Зоиној нашао је нарочито згодну прилику да озваничи своју најновију љубимицу. И он сам је уосталом умро мало година после тога, 11. јануара 1055. у манастиру Светог Ђорђа Манганскот, који је он основао, и где се био повукао крајем свога живота.

Тада, последњи пут, Теодора, Зоина сестра, излази на позорницу. Од треће удаје Зоине, Теодора је живела на двору, по имену делећи престо