Vizantiske slike. Knj. 1

98 ШАРЛ ДИЛ

потстичући цареву грамзивост и понос, доводиледо мера које су за жалење, треба такође признати да је она често имала тачан поглед на државне интересе, и да би политика о којој је она сањала, да јој је време допустило да потпуно оствари своје дело, можда изменила, створивши византиску царевину чвршћом и јачом, и ток историје.

Док се Јустинијан, занесен успоменама о римској величини, одушевљавао замислима час величанственим час магловитим, док је сањао да обнови царство Цезара и да у њему утврди, сјединивши се с Римом, владу православља, Теодора, лукавија и оштроумнија, окретала је очи Истоку. Она је од увек имала симпатија спрам тих калуђера из Сирије и Египта, Зораса, Јакова Варадеја и других, које је она примала у двор, и које је молила за молитве» и поред њихових дроњака и суровости њихове грубе отворености. Као свака добра Византинка, она је била искрено побожна. Али и осим тога, она је била и сувише ,„оштроумна, имала је и сувише политичких способности, а да не би разумела каква је, у једној хришћанској држави, важност верских питања, колико се излаже опасности кад се не води рачуна о њима. И она је осећала да те богате и напредне покрајине Азије, Сирије и Египта, заиста чине живу снагу монархије; али је осећала опасност коју је за царевину стварао верски расцеп, којим су у тим областима источњачке народности одмах испољавале сепаратистичке тежње; она је осећала потребу да се згодним уступцима и широком трпељивошћу умире претећа незадовољства, и кад се трудила да тим правцем упути царску политику, може се, а да не изгледа чудно, тврдити да је она видела тачније него њен царски друг и јасније предосећала будућност.

Док се Јустинијан, теолог у души, занимао верским питањима из наклоности ка препиркама, из јаловог задовољства да догматише, Теодора је била из породице великих царева Византије који су, под пролазним и променљивим обликом теолошких свађа, .

.