Vizantiske slike. Knj. 1

60 ШАРЛ ДИЛ

1

Као Атенаида-Евдокија, и Ирена је била родом Атињанка; као она, била је без родитеља, кад околности, које нам нису познате и у којима је њена лепота без сумње играла главну улогу, начинише од ње цареву снаху. Али ту се зауставља сличност двеју царица. Атина УШ века заиста се необично разликовала од Атине У века. То више није био пагански и књижевни град, варош университета, пуна славе античких писаца и успомена на славне философе, која је чувала у сенци својих храмова сећање на прогнане богове. То је, у Иренином веку, била једна мала провинциска варош, мирна и побожна, где је Партенон био постао црква, где је Света Софија била отерала Палас-Атину са Акропоља, где су светитељи били заменили богове. У таквој једној средини, васпитање, а нарочито васпитање жене, није више могло бити оно што је било у време Атенаидино. Као већина њених савременица, Ирена је била одгајена у вери, и побожна, усхићеном и ватреном побожношћу, коју су још више распламтели догађаји бурног времена у коме је живела.

Један озбиљан верски сукоб узнемиравао је, већ више од четрдесет година, византиску царевину: борба која је названа „Свађа око икона“ била је у највећем јеку. Не би ипак требало да тај назив, на изглед тако строго теолошки, створи неку обману о правом карактеру те страшне кризе: тицало сеу ствари сасвим другог нечега, а не једног ситног питања дисциплине или литургије. Свакојако, цареви иконокласти, побожни као сви људи њиховога времена, уносили су у препирку искрена и ватрена верска убеђења; један од задатака које је себи поставила њихова реформа, било је подизање моралног ступња вере, ослободивши је те врсте новог идолопоклонства, какво им је изгледало претерано 060жавање икона матере божје и светаца. Али друга једна ствар их је више бринула; њих је нарочито плашила моћ коју су у држави стекли својим бо.