Voєvanѣ srbsko podъ Karađorđemъ

13

бетђ у томђљ положенпо ствари приспбли су наново отђ порте посланицњ;, „кои су Србе позивали да отетупе отђ сотоза Русекогђ, обећававоћи, да ће имљ порта сваправа по нБјовои жели дати,“ Но грудв србска остала в ласки османском и томљ приликомљ неприступна. Отправлђни ву посланицњ:

сљ отговоромљ: „да Срби отљ Русеје неће никадљ отетупити.“

бдину су мђру обозрђнји Срби извршити хотбли, томљ приликомљ, не противу вђре Русске, о којоџ се нису сумнати умели, но противљ сплетка, отђ кои су и свог преданост и русеко чистосердје оградити желили, да бб тако при чистоти обстолтелетва срдца ленје се видила, свако неспоразумђије, сумни, исчезла.

„Узљ посланике порте мало часљ именоване дошли су бљгли неке владике и друга духовна лица све сами Гршље и то напџвише изљ Цариграда. Ови застану у Београду, сљ едне стране примали су таџна писма изљ Цариграда, сљ друге стране били су у непресбчииљ сношениама са митрополтомђ Леонтемљ и Недобомљ. Духђ нБловогљ дђиствла полвјо се ве у шаптано по углови противљ србскогљ правителетва. Правителство за то ваклочи да сва та „празношетавоћа лица и самога митрополита Леонта уведу у едну лађу, и пошло низљ дунавђ за границу на провидћнје судбе.“ Исти поступакђ и Родофикину аве.