Vojin

240

ЕОЈИН

судова, њиховим разним правима и радњом главног суђаје. Проста радња судова, који су заведени 1795 и 1797 године, није нмала никаквнх препрека у разном стању, у коме се војска наћи могла, било у гарнизону, било у областним дивизијама, било у непријатељској, неутралиој или сајузничкој земљи —■ свуда је суђење исто било, органнзација се судова лако градила и нингга се није мењало у суђењу, кога су органи увек исти били. То је била последица искуства ; и као што је паметно искуства се придржавати, тако је нуждно и да су правила војничког суђења, која треба да одговарају најбол.е Француској војсци онаква, каква одговарају свима иотребама. којима се одржава точна дисциплина и која се саглашавају са основима јавног права и устава. У организацији видели смо, да је кадар чете једне био јединитта за састављање војничког суда; скупом пак оваквих јединица и с\ г ђење је постало простије и лакше. По два војничка СЈ'да била су при свакој местној као и дејствујућој дивизији , н свима војницима у овнм дивизијама судили су ти судовн. Само је онда ово ошпте правило трпело изузетка, кад је под суд дошао ђенерал, и у том случају њему није судио суд, који је у његовој дивизији постојао , него је војпички министар заповедио, да се војнички суд скупи, било у најближој дивизији у војсци, било у унутрашњости земље, те да ђенералу суди. Овај је изузетак постао због тога, што се хтело да се свака пристрастност избегне. Ако је главни заповедник (војвода) дошао под суд, онда је сам владар налагао министру, да овај парницом располаже; алисенитиме није повредило начело судова при дивизијама, који су увек у уважењу остали.