Vojin

СУДСКИ ПОСТУПАК

299

управо је ту тешкоћа, коју имају правници и цкономи, у томе је т. ј. тешкоћа, како да се ослобођеним осуђеницима дају средства за издржавање, те да се они повраге у морално стање своје. Царска, а за њоме и скупштинска влада, у овоме је само односу нашла ову тешкоћу разрешену; предлози пак обновљене владе хтедоше да онет уведу основе запона Лудвика XV., који је осуђенога утукао, породицу му подчинио крнвици, коју она није учипила, и на челу детета у колевци, обележио срамио дело оца, кога оно није ни узазнало. По истим овим предлозима, војничкн чиновннк окривљен због лажног нодписа, био је привилегиран, дође само на робију за извество неко време, а ннкад недође на вечнту робнју, на коју је због исте погрешке долазио грађански чиновник, по 145 члану онштег казнителког закона. У старом закону до 1783 год., увек се у виду имао, при разннм степенима каштига, овај логични н напредни ход, ио коме је најмања исправљајућа каштига ночнњала оида, када је највећа полицајна каштига престала. Предлози обновљене владе нису били никако написани у овом духу; по њима је највећн дисциплинарни затвор био до два месеца, који су затвор могли определити ђенерали — заповедници дивизија н војнички министар; и у исто доба, по њима је био најмањи исправљајући затвор шест дана, а највеђи пет година. Но и у овим предлозима, који су дозвољавали олакшавајуће прилике, казано је, да се у овом случају сам загвор мон«е свести и на мање од два месеца апса. И ако ови разни законски покушаји нису били дошли ни до какве коначне последице, опет су они служили на то, да дисциплинарнн затвор, највећи 15 дана прописан законом од 1790 год., ту границу пређе; и тако у наредби 2 Новембра 1833 год., стоји, да се