Vojin

ТАВТИКА

11

за 2 сата , или 3 миље за 6 до 7 сати, коњица и артилерија за 4 до б сати. Овакве маршеве могу трупе доста дуго да издрже. Ако су путови неравии, али иритом оист тврди, као на нрилику у планинама; онда ће за сваку миљу још по пола сата иотребовати. Ако су иак путови хрђави, мекане површине, онда се мора дванут више времена нотрошити, а ако је још хрђаво време, или се маршира кроз планине, онда се незгоде тако увећају, да се читав дан може нотрошити на маршу од две миље само. Прајска гарда марширала је 1813. из Арнштета у Мехлис (растојање од 3 миље) 20 сати и била је скоро сва растројена. Но најопасније је за марширање, кад се јака дуготрајна ладноћа у југовину напрасно обрати или кад се после кише или југовине нагло смрзне; тим ноставше неравности на путу од велике су сметње и људима и коњима и колима. Има ирилика, да је нагло наступивша југовина операцијама па и целом ратном походу од великог унлива била. Као пример навешћемо поход Дибићев 1831. у Пољску. 5. Фебруара 1831. пређе Дибић иољску границу у нравцу од ТикоЧина на Пултуск. Он је мислио да се користи великом ладноћом, која је тада владала, да замрзнуте ноплаве Нарева, Вуга и Вистуле сасвим безбедно пређе, у Варшаву, као огњиште револуцији иредре и тако једним ударом да устанак доконча. Али ноћу између 8. и 9. Фебруара наирасно настуни југовина. На путовима, које је он за сасвим безоиасне држао, појаве се највеће неси-