Vukova prepiska. Knj. 2

682 КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ ~

(у Вуковару) налазим. Већ има 8—4 године, како су ме очи тако издале, да без наочара ни писати ни читати нисам могао; но сад пролетос, како ме је жалост за сином убила, тако су ми и очи и сва глава ослабили, да и на наочаре једва кашто и писмо написати не могу, а кашто по неколико дана не могу ни речи. А накупио сам, како тамо у Србији, тако и у Црној гори и по приморју и осталим местима много и много речт, које у речнику моме немам, и прекрасних народн. песама, разних биљега о обичајима народа нашега, и друге различне грађе ва Српску Граматику нашу, па би желио, ако икако буде могуће и ово још за живота на свет издати, да не би по смрти мојој оваке драгоцености народа нашега пропале сасвим; но док се ово у ред намести, ваља много писања и преписивања, које ја већ чинити не могу, а опстојатељства ми не допуштају да најмим каквога правога писара; зато сам дошао овде те ми неколика пријатеља ово преписују и помажу у ред довести. Већ има више од месец дана, како сам овде, и према овоме што је досад урађено, надам се, да ће се до Марта сила учинити моћи, а онда мислим опет у Беч к фамилији. Ово вам само за то јављам, да знате и да бисте ви, ако буде потреба, могли даље јавити. —

Господине и пријатељу! овом приликом још ћу нешто да вам кажем: истина да ми је врло тешко (јер ми се чини да је непристојно), али ћу вам као пријатељу, казати, да ми се скине са срца. Кад би Њ. Св. благоволили примакнути ми што к пензији, онда би ја ове ствари много лакше могао преправити за штампу. Ја сам, како о премилостивој благонаклоности Њ. Св. к мени тако и Њиховој свијету познатој ревности и жељи напретка литературе наше, толико уверен, да ми се чини да би они ову милост мени с радошћу учинили, како би дознали да ја то желим, и да ми сес тим помоћи може; али опет знајући да су ми и онако много и премного чинили и сад чине, не могу се усудити, да управо Њима поменем, него молим вас, да бисте Им ви, кад видите згодну прилику, ову моју потребу и препокорну молбу представили. Ја се надам, да ћете ви, како из пријатељства и љубави к мени, тако и из љубави к нашој литератури ово радо и својски учинити.

[око половине децембра 1887].

[Вуков концепат, биће не цео у арх. 6. Е. Академије бр. 2360).