Vukova prepiska. Knj. 2

кнез милош ОБРЕНОВИЋ 681

љубија, без престанка молим Богу за дуговечно здравље и срећну владу Њетове Светлости, а кад сам ово писмо ваше примио и у њему видео нове знаке превисоке к мени милости п човекољубивога срца Његове Светлости, одма сам помислио и кров плач рекао: уда га Бог сачува од свакога догађаја у коме би га ко тешити морао!“ Моја је жалост велика и превелика. Не знам је ли вам познато, да је мој покојни син био у корпусу „горнехљ инжинеровљ“, где се преправљају официри за копање руда и управљање мајдана, и тако сам се ја надао дочекати, да га видим у подручју Његове Светлости (у Рудничкој планини или у Копаонику) где служи на корист отачаству нашему; но сад су те све слатке надежде прошле, као сан. И ако би ишта жалост моју умалити могло, то би било участије такових лица, која су од Бога на земљи постављена, да између људи срећу деле и несрећу истребљују и умаљују.

Молим вас високопочитаеми Господине, да Његовој Светлости за мене скут пољубите и истиниту и вечну благодарност моју да Им изјавите.

Поред ове молбе уверавајући вас о благодарности и о истиноме високопочитанију остајем

У Тријесту 17. Августа 1887.

Вашег високоблатородија покорви слуга Вук СтеФ. Караџић.

ПЦ. П. Да би сам коликогод жалост моју заборавио, и повратио се од несреће, у коју ме је она бацила, побегао сам пре два месеца од куће и преко Славоније и Хрватске дошао сам овде (путем гледао сам што да добијем у нашему народном језику, а овде се сад, но савету доктора Фрушића купам у мору); но још до 15 или најдаље 20 дана мислим опет бити у Бечу.

[Вуков концепат у арх. 0. К. Академије бр. 2859).

98.

Високородни Господине, мени високопочитајеми.

Надам се да сте примили писмо моје од 17. Авг. из Тријеста. Сад налавим за дужност, јавити вам за што се овде