Vukova prepiska. Knj. 4

168 ВАСИЛИЈЕ ПОПОВИЋ,

61.

Високоблатородни Господару Васо, Мени љубевни и високопочитајеми!

Приложено овђе писмо ја преко вас пишем Њиовој Свјетлости, јер управо на Њиово име нијесам смијо онолико млого којешта трпати, да не би у чему непристојност нарушио, а с малим чинило ми се, да се не може све казати. Вама јен од прије познато, а и из тога ћете писма виђети, шта је моја жеља, и чим ми се помоћи може. Ја знам, да су Њиова СОвјетЛост мени ону плату одредили из једине милости и благонаклоности, а за мене ће бити млого већа милост, да ми даду на годину сто дуката пензије, него иљаду дуката плате за најланшу и најславнију службу; и то само због стања здравља мога, а да је Бог дао, да сам здрав, ја би за чест примио, да сам момак код Њиове Овјетлости, а камоли оваки чиновник! Ја се за цијело надам, да Њиова Свјетлост мени ову милост не ће одрећи, као што ми и ви у овоме посљедњему писму вашему надежду дајете. Жао ми је. што ми није могуће (као што сам мислио) сад у Крагујевад доћи, да Њиовој Светлости скут пољубим, и ову прелпокорну молбу моју пред ноге Њиове да метнем. Гледајте сад ви (с пријатељима вашима мојима), како вас Бог учи, ја сад, ја никад. Кад сам се 18 година око Србије савијао, п ва љубав њој неколико моји срећа пропустио (н. п. да сам 1819. године остао у Русији, као што ми је сам Родофиникин говорио, данас би сам био најмање коллежски совјетник и кавалер —- може бити од више ордена); и кад сам се 1] година трудио, да заслужим милост пи повјереније Њпове Свјетлости немојте, да ми сад под старост то све узалуд буде, и да мојим и Њиове Овјетлости непријатељима учинимо радост, да ми подсмијевајући се реку: „Ето твога Милоша, кога си до неба Фалио и у звијезде ковао!“ — Још како сам у Контумац дошао, свуда је овуд глас пукао, да сам отуд оћеран, (као што се п у Бијограду — по свој прилици због Амиџина пасоша, којп је по вароши био познат прије, него сам га ја у руке добио, — говорило док још нијесам било ни прешао амо), или да сам побјегао (које је 3убанова мати чула о Мијољу-дне на Бечкеречком панађуру, па сад овђе дошла, да разбере, је ли јој син — Зубан — у жи-