Vukova prepiska. Knj. 6

154 ДАВИД МИЛОШЕВИЋ

[У прилогу: |

Моп Рача Мшозећемећ, Ртјезђег.

Еојсепде Апкнпфеппо 156 Уотђовће етез уоп пр уемаззбел У/еткез, Фаз 1ећ пш еј Ргапштетаноп ћегапзхпсеђеп сезоплеп 5; да јећ ађег даз Ујетк Чазеђзе ла тег Отцекегеу пасћ ешет Когтаге уоп Меј осбау, шта ал! Еетет Рарјег, сетп седтиске зећел тбећте, ћиће лит Деп Ргтеја, аш! деп Бад Фаза јећ 1000 одег 500 Вапде Отискеп. Јаззе, 50 ту Фаз Еттдаел за Тезбел Вгозећћтеп оћпе па та: Гедег, ЂеКапић 21. тасћећ. Уоп Фезег Апкта оце уушшзеће јећ 300 зетске сефттекћ ха ћађеп, ппа гуаг: ет Напдете аце ешет ћађеп Восеп, једосћ та Фет Вејзавде, Фез Фе Апктфеппо пр а етет апат седтцеке зуегде, даз апдете утетје] Фепе ЈЕ ТЛлозећае, ппа аб ет Теетез Рартег ла епет ђедцетел Влете уоп та ап Фе Реаашетатшећ — Запитег, ппа глтеу Нипдем упе сејубћанећ аш ешет опатћ, цва а! гелубћићећета Ртискрартег ; да. Фе Вез ишле Јег Ехетрјаге, 50 мале аЏег Уегћошпе тејез Ууескез уоп Дег Лаћ! дег Ртапштегапбеп ађћарећ, егзисће пит фе Апкаифепо ј је Егћег седтпеке ћегађхизепаеп, гајезећ апећ топ. Фет Ргејве Четзеђећ Фе Апзјш ха етбћееп, Чалое је ашћ Ећег ђећлефоћ ууетдеп, ппа зећ паб тетешт Уотћађеп Чета Епдхлтеске сетејећер Кбпле.

Обавленив

Никоме нив тако познато, како се тешко наше српеке књиге издао, као ономе, кон ве издавао. Колико писатељ труда и муке поднесе, док едну књигу добро еастави и напише, толико дваред напати се и памучи, док шњоме кроз печатњу прође. Ко нађе какова имућна и добра човека, те му за књигу печатњу плати, тап опет о лакшем прође, али кога та врећа мине, тога крваво стане сав посо. Оваћ су терет већ млоги издатељи сазнали, и опет се не могу да савдине, па да уведу едан добар Фонд, кон био своме трошку сваку добру књигу издао, па да нештетув ни он, ни пиватељ, а пи народ, кон књиге купув. Да су само наши учени србљи сложни, прекрасан Фонд мого би се за кратко време нос малим трудом подићи. Од куда г рећи ће ко. А од куда данас књиге излаве» Народ 18 издав; дакле би народ мого и фонд начинити, Кад се оп на данашња времена. код свом велики дацим и брига, и књижевног терета неодриче, зашта неби се ни тога одреко. Добар е предобар народ: Оп радо помаже и дав ономе, кога види да иште у право име, а особито што се опште ползе тиче, али су ови криви, кон би ваљало затим да оде, па се уклањао и ћуте. Због тога данис млоги писатељи, кон томе ни напмање нису криви, немалоћи се на што друго ослонити, залећу се и досађују народу; али зато опет народ нив ни еднога одбио, него по нешто свакоме помаже, те тако српске књите по мало излазе на свет и мложе се, на велику радост и славу његову. |