Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

= 131 венских схватања, по којим девојка уопште не добија мираз или добија само нешто руха и накита.)

Ипак под утицајем римско-византијског права појам шрћије продире у јужнословенско право још пре Душана, И Дубровачки Статут г. 1272 и Которски имају доста одредаба Пе ретсћрото, које у многоме личе на наведене.“) Повеља краља Милутина г. 1800 на неколико места говори о дрикији у сеоском животу. Видимо да у Скопској области усвојено је главно начело византијског права (које није изрично споменуто у Синтагми) да и некретнине могу бити даване у мираз.“) Једино је ограничење — забрана ексоприка (25отро), давања сељачких некретнина у мираз људима изван сељачке општине; ово ограничење везано је за византијске одредбе 9 пореској општини“.) >

Чак и сам краљ Милутин наглашује да је Скопску област (и остале) добио као прикију Симонидину од цара Андроника.) Из доцнијих повеља видимо, да византијско начело о некретнини као миразу превлађује и у властеоском сталежу и код грађана. Кадгод је реч о пуном праву својине на непокретно имање, «спомиње се и право својине „прикисати, у прики:о дати“)

Византијска начела, изложена у СС, доста говоре о погродичном имовинском праву. Стога ДЗ г. 1349 има само једну одредбу чл. 44, где је реч о прикији, Овај члан постаје разумљив само у вези са системом византијског права. Стари је обичај римско-византијски да се у мираз дају само робиње. Ово начело, познато Дубровнику,/) није изрично споменуто

5) Кадлец—Тарановски, стр. 82.

=) зта!. Каг. !. 1, с. 1 зед. ЗЕађша рго регстимо, 5, с. 35.

8) трестрнина (имање наслеђено од таста) чл. 21, 38 и 69; твстна прикта = чл. 38 (Сол. Од. Сп. 72, 75, 80).

4) фр, чл, 85 и 44 (Сол. Од. Сп. стр. 76 и 77). Исто и у бугарској „скопској повељи „вса та мбста паричка сжтв, рекше првдалика, да не метеха никто ни гексоприкисати ни продати ввиљка, ни нивж ни виноградљ“. Илбинска, Грамотњг болг. царећ, бр. 2.

>) Повеља око г. 1308. Нов. Зак. Спом. 477.

5) Призренска тапија из г. 1346—1366 (Сол. Од. Сп. 148), повеље г. 1857, 1389 и 1428. (Нов. . 311, 318, 776, 384).

7) Огдо де дошђив ег пир а. 1235 еј 5та!. Кар. ТУ, с. 2 еј 3 (Моп. „ТазЕ.-јиг. 1Х, р. ЛУ еБ 84). И у Прохирону МШ, 2 говори се о рапиз апсиЛагшт, датих у мираз (рожсденте рабђ у СС. П—3, 1).